Konačno saznajemo kako izgleda umiranje - i nije tako strašno kao što se misli

Priče o iskustvima bliskim smrti intrigiraju žive, a nešto jedinstveno izgleda da se dešava u našim mozgovima dok osećamo da se smrt približava. Uprkos svedočenjima, trenuci oko smrti i dalje su uglavnom misterija, posebno kada je reč o samom iskustvu umiranja.

Međutim, naučnici su nedavno počeli da proučavaju šta se dešava u poslednjim trenucima života, prikupljajući podatke o aktivnosti mozga kod pacijenata koji umiru. Korišćenjem elektroencefalografskih (EEG) snimaka, istraživači mogu da prate kako se obrasci aktivnosti menjaju u trenucima pre smrti.

Rezultati su još uvek preliminarni, ali pokazuju izražene eksplozije koordinisane neuronske aktivnosti, što ukazuje da se zaista dešava nešto značajno dok naši mozgovi predosećaju moguću smrt. Bolje razumevanje ove aktivnosti moglo bi ne samo da demistifikuje proces umiranja - pružajući utehu onima koji su izgubili voljene ili se sami približavaju smrti.

Mozak u trenucima smrti

Proučavanje smrti nije lako, posebno kada je reč o mozgu. Ljudi koji umru se ne vraćaju da bi nam ispričali iskustvo, a proučavanje onih koji su u procesu umiranja je teško i etički osetljivo.

Neki istraživači koriste snimanje mozga, intervjue i druge medicinske podatke da bi proučavali ljude koji su doživeli srčani zastoj i potom "vraćeni u život". Međutim, to možda ne predstavlja pravu smrt, barem što se tiče mozga. Ćelije mozga imaju rezervu energije koja im omogućava da kratko vreme nastave sa funkcionisanjem nakon prekida protoka krvi.

To znači da alarm na monitoru srca koji pokazuje zastoj, klasičan simbol smrti, zapravo ne označava smrt mozga.

Prava smrt mozga nastupa kasnije, verovatno više od minut nakon što srce stane. Tada elektroencefalogram (EEG) pokazuje potpuni prekid aktivnosti mozga, kažu neuronaučnici.

Kada mozak prestane da dobija kiseonik, stanje poznato kao hipoksija, pokreće niz događaja, piše Bi-Bi-Si Fokus. 

Prvo se javlja izražena eksplozija aktivnosti, dok mozak reaguje na nedostatak kiseonika, što verovatno predstavlja instinktivni pokušaj preživljavanja. Zatim sledi period aktivnosti mozga niže frekvencije, nakon čega se pojavljuje ravna linija. U određenom trenutku tokom hipoksije, ćelije mozga počinju da umiru. To započinje procesom poznatim kao depolarizacija, kada nervne ćelije gube svoj električni naboj. Ovo uzrokuje da mozak oslobađa neurotransmitere, kao i jone natrijuma, kalijuma i kalcijuma, između ostalih.

Istraživanja pokazuju da mozak kratko pre smrti prolazi kroz fazu pojačane, koordinisane aktivnosti, naročito u gama talasima koji su povezani sa svesnim procesima. Ova aktivnost javlja se u oblastima mozga koje kontrolišu svest i sećanje, što može objasniti izveštaje preživelih o iskustvima blizu smrti.

Šta ljudi možda doživljavaju pred smrt

Šta umirući pacijenti tokom tog vremena mogu da doživljavaju ne može se sa sigurnošću znati, ali naučnici sumnjaju da su možda pronašli neuronski potpis iskustva bliskog smrti.

Podaci ukazuju na to da su oblasti mozga povezane sa sećanjima veoma aktivne neposredno pre smrti, što se poklapa sa izveštajima preživelih koji govore da su tokom svojih "poslednjih" trenutaka videli događaje iz života ili svoje bližnje.

"Vaša porodica nije ispred vas i vaše oči nisu otvorene. Ali nekako ta hipoksija pokreće lanac događaja koji dovodi do prizivanja sećanja", kažu.

Ako "talas smrti" zaista pokreće uspomene, stručnjaci su možda otkrili važan trag o tome kako mozak proživljava svoje poslednje trenutke.

Ipak, to otvara još jedno pitanje: "Zašto bi mozak trošio toliko energije samo da vam pruži sećanja koja, naizgled, nemaju nikakvu neposrednu funkciju? To je veliko pitanje na koje još pokušavamo da odgovorimo", ističu.

Trenutak nestajanja

Istraživanja o iskustvima bliskim smrti i poslednjim trenucima rada mozga, koja su dugo bila na margini naučnog interesovanja, počinju da donose značajne uvide. Najvažnije otkriće jeste da mozak može ostati aktivan, pa čak i svestan, i nakon što srce prestane da kuca, što menja naše razumevanje samog pojma smrti.

Jedna od čestih zabluda jeste da postoji tačno određeno "vreme smrti". Smrt nije trenutak - smrt je proces.

Dugogodišnji rad sa pacijentima na samom pragu smrti otvorio je i dublja egzistencijalna pitanja o prirodi svesti, ali istovremeno i ponudio naznake odgovora. Ova iskustva su posebno važna jer se javljaju u trenucima kada se svest najmanje očekuje.

Mozak ima daleko veću ulogu u procesima umiranja nego što se ranije pretpostavljalo, naročito kada je reč o srčanom zastoju. Ova saznanja mogla bi u budućnosti da pomognu lekarima da produže vreme za spasavanje pacijenata u kritičnim situacijama.