Ali, kakve veze ima votka sa disertacijom Mendeljejeva? Ovo jako alkoholno piće nastaje mešanjem rektifikovanog (konzumnog) alkohola sa vodom, a za njegovu pripremu se ova smeša filtrira aktivnim ugljem. Kasnije se dodaju i različite biljne tinkture kako bi se napravili razni likeri.
Priprema votke postala je u Rusiji popularna u drugoj polovini 15. veka, i to najverovatnije zbog pojave viškova hlebnih žitarica, koje je trebalo nekako preraditi, a već u 16. veku su se Rusi toliko izveštili, da su ovo "goruće vino", kako su ovaj napitak nazivali, počeli da izvoze. To je, zapravo, bio i prvi izvoz votke u istoriji Rusije. Sama reč "votka" pojavila se čitav vek (a možda i dva) kasnije, izvedena od reči "voda".
Sa razvojem tehnologije proizvodnje votke, njen kvalitet postajao je sve bolji, a napitak dobijao karakteristike ukusa koje su se do danas očuvale. U petrovskoj epohi u Rusiji su se pojavile prve fabrike votke, a od sredine 18. veka njenom proizvodnjom bavili su se veliki zemljoposednici, pa je kvalitet usavršavan sve više i više. Odličnu reputaciju imale su i votke domaće proizvodnje, koje su se proizvodile na imanjima knezova Kurakinovih, grofova Šeremetjevih i Rumjancevih.
Krajem 19. veka po prvi put u ruskoj istoriji donet je državni standard za proizvodnju votke, čemu su kumovala istraživanja poznatih hemičara Nikolaja Zelinskog i Dmitrija Mendeljejeva, koji su ujedno bili i članovi komisije za uvođenje monopola nad votkom. "Mendeljejevska" varijanta votke, koja ima 40 gradi, 1894. godine patentirana je u Rusiji pod nazivom "Moskovska posebna" (koja se kasnije preimenovala u "posebna"). Inače, u Rusiji se nekoliko puta uvodio monopol nad prodajom votke, koji je periodično javljao u periodu Sovjetske vlasti, tokom koje se tehnologija proizvodnje kontinuirano usavršavala, a njen kvalitet se nalazio na najvišem mogućem nivou.
Tradicionalno, jačina votke varirala je od 38, preko 40 i 45, pa sve do 56 gradi, dok danas, postoje posebne vrste votke koje su čak i jače.