Studija sa Nacionalne akademije nauka u Vašingtonu je analizirala postepenu promenu u stilizaciji rada impresionističkih majstora Kloda Monea i Vilijama Tarnera. Upoređivanjem od oko sto radova se pokazalo da su predstave mnogih pejzaža počele da se menjaju kroz godine.
Nebo na radovima je postajalo tmurno i maglovito, paralelno sa povećanjem zagađenja u vazduhu u istim godinama kada su slike nastale.
Vazdušno zagađenje je bilo veoma rasprostranjeno sa razvojem mnogih industrija, pogotovo u Parizu i Londonu, gde su umetnici živeli. Naučnica koja je pokrenula studiju, Ana Lea Albrajt, smatra da ima smisla da su slikari verovatno bili pod utiskom promene neba. Sigurno je da su majstori beležili pejzaže koje su videli svojim očima, jer je impresionistički pokret slavio lični doživljaj prirode, svetla i forme, umesto akademske tačnosti i tehničke preciznosti.
''Impresionistički slikari su bili izuzetno osetljivi na promene u svetlu i okolini,'' govori Ana Lea, ''Imalo bi smisla da su uočili ne samo prirodne pojave, već i pojave od strane čoveka. Ovo može biti paralela sa današnjim umetnicima, koji se često zalažu za zaštitu životne sredine i reaguju na promene koje se dešavaju u svetu.''
Istraživački tim je uporedio radove oba umetnika sa početka i kraja njihovih opusa. Vizuelne razlike su velike, ali naučnici smatraju da nije u pitanju individualna promena stila, kao ni moguće pogoršanje vida kroz godine. Izračunali su vidljivost u odnosu na distancu i uvideli su da se u Tarnerovim delima pre 1830. godine jasnije vide forme, čak i na 25 kilometara daljine, ali se nakon nekog vremena broj smanjio na oko deset kilometara. U pojedinim kasnijim delima Monea, mnogi predmeti gube jasan oblik posle samo jednog kilometra daljine.
''Iako impresionizam često konkuriše sa pokretom realizma, ova dela takođe pokazuju jednu određenu realnost,'' govori Piter Hujbers, profesor na Harvardu, ''Mone i Tarner realistično prikazuju probijanje svetla kroz dim i oblake.''
Istoričar umetnosti Džejms Rubin, smatra da istraživanje dočarava određene stavove umetnika, koji se mogu videti u njihovim delima. Tarner je slikom ''Kiša, para i brzina'' pokazao odbijanje industrijalizacije, dok je Mone imao drugačiji pristup, suptilno prihvatajući i istražujući nadolazeće promene. U nekoliko pisama svojoj ženi, Mone opisuje da mu nedostatak brodova i lokomotiva na selu smeta, jer je od njih počeo da crpi inspiraciju.
Analizirana su dela mnogih drugih majstora u kojima su takođe pronađene paralele sa zagađenjem i drugim atmosferskim promenama u godinama kada su slike nastale.