Da li prevaranti osećaju stid i krivicu

Nedavno su se penzioneri u Srbiji susreli sa slučajem prevare u kojoj im je rečeno da moraju da kupe prekrivače i dušeke kako bi im bila isplaćena povećana penzija. Na ovaj slučaj reagovao je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Fond PIO), apelujući na penzionere da budu oprezni u situacijama kada su izloženi pretnjama i ucenama i da takve slučajeve odmah prijave policiji.

Prevaranti koji varaju penzionere ne osećaju krivicu ni stid zbog sociopatije, snažnih psiholoških mehanizama odbrane i emocionalnog distanciranja, ističe Elena Špagina, docentkinja Katedre za humanističke i društvene nauke Instituta za tehnologije upravljanja RTU MIREA.

"Na jednom kraju nalaze se oni koje zaista možemo svrstati među osobe sa dijagnozom sociopatije, odnosno, kliničkim jezikom rečeno, sa disocijalnim poremećajem ličnosti. Za takve ljude je karakterističan potpuni nedostatak empatije, kao i nesposobnost da osete krivicu ili stid zbog svojih postupaka. Drugi čovek za njih nije živo biće sa osećanjima, već funkcija, objekat, sredstvo za postizanje cilja", pojasnila je u razgovoru za Gazetu.

Prevaranti su svesni da će penzioner ostati bez novca, ali to kod njih ne izaziva nikakvu emocionalnu reakciju, dodaje. Ipak, psiholog ističe da je pogrešno smatrati da su svi prevaranti sociopate - mnogi od njih koriste psihološke mehanizme odbrane, od kojih su najvažniji dehumanizacija žrtve i racionalizacija.

"U njihovoj slici sveta žrtva prestaje da bude čovek. Postaje 'naivčina' koji je 'sam kriv', 'sam poželeo laku zaradu', 'sam poverovao'. To im omogućava da skinu odgovornost sa sebe: ja ne varam ljude, ja samo pomažem naivnima da se rastanu od novca. Ako je žrtva nasela, znači da je to i zaslužila. Taj mehanizam deluje bez greške, omogućavajući im da sačuvaju samopouzdanje i da se ne osećaju kao čudovišta", objasnila je Špagina.

Treći razlog je fenomen "moralnog distanciranja", jer prevaranti često rade u grupama u kojima postoji međusobna zaštita i podeljena odgovornost.

"Ja samo radim svoj posao - šaljem poruke. Ne uzimam ja lično novac, to rade drugi". Na taj način raste distanca između postupka i posledice: ne vidite oči žrtve, ne čujete njen glas, već samo pratite unapred zadati scenario. To im omogućava da ostanu u zoni komfora, gde njihovi postupci deluju apstraktno i nepovezano sa tuđom patnjom", zaključila je ona.