Politbiro Centralnog komiteta Ruske komunističke partije izdao je 1922. godine dekret o zatvaranju Boljšoj teatra. Kada su boljševici došli na vlast pet godina ranije, glumci glavnog "moskovskog hrama umetnosti", zapanjeni brutalnim pogubljenjem vojnih kadeta tokom juriša na Kremlj, objavili su proglas kojim se proglašava nedopustivost mešanja bilo koje vladine agencije u unutrašnji umetnički proces pozorišta.
Ipak, ovo nije dovelo do zatvaranja Boljšoj teatra i već sledeće godine, na repertoaru su počele da se pojavljuju ideološki poželjne produkcije.
Pravi razlog za zatvaranje bio je novac. U očima zvaničnika, Boljšoj teatar je stalno zahtevevao dodatne subvencije - za popravke, novu zavesu, povećanje obroka zaposlenih i druge potrebe. Tokom finansijske krize 1921. godine, predstavnici Narodnog komesarijata za prosvetu bili su ogorčeni: troškovi održavanja pozorišta iznosili su približno dve milijarde rubalja, što je bilo dovoljno za izdržavanje 4.000 školskih nastavnika.
Narodni komesar za prosvetu Lunačarski tvrdio je da je teatar izgubio umetničku vrednost, da radničkoj klasi nije zanimljiv i da bez obrazovanja proletarijat nema budućnost. Uz to, kako je govorio, u teatar dolaze uglavnom špekulanti i sumnjivi slojevi društva.
Na Lenjinovu inicijativu doneta je odluka o zatvaranju teatra, uz predlog da se zadrži samo manji broj umetnika čije bi se predstave same finansirale.
Međutim, u celu priču umešao se Lunačarski, za koga se smatra da je svesno zauzeo dvostruku poziciju kako bi zaštitio teatar od zatvaranja. Dok je u javnosti isticao njegove nedostatke, Lenjinu je iznosio sasvim drugačije argumente: da je ulaganje u teatar zapravo minimalno u odnosu na vreme carske Rusije i da on, uz to, ima značajnu ulogu kroz revolucionarne predstave namenjene narodu.
Ubrzo je pokrenuta i snažna javna kampanja u odbranu tetara, koja je zahvatila čitavu zemlju. Pod tim pritiskom, subvencije su vraćene već u roku od dva meseca, a Boljšoj teatar je ponovo otvorio svoja vrata.
Ove godine, Boljšoj teatar obeležava 250 godina postojanja. Datumom osnivanja Boljšoj teatra smatra se 28. mart 1776. godine, kada je pokrajinski tužilac, knez Pjotr Urusov, dobio carsku dozvolu carice Katarine II da počne sa organizovanjem raznih pozorišnih predstava, koncerata i zabava u Moskvi.
Zlatna zavesa od jedne tone, luster od 8,5 metara, duhovi i bele bubašvabe
Boljšoj teatar je jedan od najznačajnijih simbola ruske kulture i svetske scenske umetnosti. Osnovan u Moskvi početkom 19. veka, postao je centar opere i baleta, poznat po vrhunskim umetnicima i raskošnim produkcijama.
Kroz svoju istoriju pozorište je preživelo više požara i ratova, a tokom Drugog svetskog rata čak je bilo maskirano u običnu stambenu zgradu kako bi se izbeglo bombardovanje. Oko ovog zdanja ispletene su brojne legende - od priča o duhovima do neobičnih pojava poput belih bubašvaba.
Poseban utisak ostavlja i enterijer: čuveni luster visok čak 8,5 metara sa 24.000 kristala, nekada je bio osvetljen pravim svećama. Jedan od simbola teatra je i velika scenska zavesa, teška više od jedne tone, izrađena od zlatnih niti.
Interesantno je da su u čast teatra stvorene i posebne sorte lala, koje se i danas sade ispred zgrade. Tokom više od dva veka postojanja, na sceni Boljšoj teatra izvedeno je više od 900 različitih predstava, što ga čini jednim od najvažnijih kulturnih centara u svetu.