Uprkos zastrašujućem imenu, sindrom eksplodirajuće glave nije opasan, nije bolan i nije znak da nešto nije u redu sa mozgom. To je zapravo vrsta poremećaja sna poznatog kao parasomnija - neobična iskustva koja se javljaju tokom spavanja ili tokom prelaza između sna i budnosti.
Kod ovog sindroma osoba "čuje" iznenadan zvuk koji kao da potiče iz dubine glave. To je čulna percepcija koju stvara mozak, a ne stvarni spoljašnji zvuk. Obično se javlja prilikom ulaska u san ili buđenja, najčešće kada je osoba pospana i na ivici da zaspi.
Ljudi često opisuju iznenadan prasak ili glasan metalni zvuk, pucnjeve, eksploziju, udar talasa, zujanje struje, lupanje vrata ili vatromet.
Sindrom eksplodirajuće glave može biti veoma zastrašujuć. Glasan zvuk može biti praćen i drugim senzacijama, uključujući kratak ubod bola u glavi (iako obično nije bolan), bljeskove svetlosti, osećaj izlaska iz tela ili osećaj da struja prolazi kroz telo.
Epizoda traje samo delić sekunde ili nekoliko sekundi i obično potpuno nestaje kada se osoba probudi. Neki ljudi dožive samo jednu epizodu, dok drugi mogu imati povremene napade ili kratke serije pre nego što stanje prestane.
Takođe, može biti dezorijentišući ili zastrašujući, jer se najčešće javlja dok osoba tone u san. Zbog toga što je iznenadan, mnogi strahuju da su doživeli moždani udar ili napad, ili da se dogodilo nešto katastrofalno. Neki ga tumače kao natprirodan ili zlokoban događaj.
Nelagodnost nije izazvana bolom, već zbunjenošću i alarmnom reakcijom organizma. Mozak je delimično budan, dezorijentisan i nakratko aktivira sistem "bori se ili beži".
Šta ga izaziva
Tačan uzrok nije poznat, ali istraživači su predložili nekoliko teorija.
Pošto se epizode javljaju tokom prelaza u san i iz sna, mogu biti povezane sa istim procesima koji izazivaju takozvane hipnagogičke halucinacije (živopisna čulna iskustva prilikom uspavljivanja). Kako zaspimo, različiti delovi mozga se postepeno isključuju u usklađenom redosledu.
Kod sindroma eksplodirajuće glave, taj proces može biti povezan sa gašenjem neuronskih sistema koji inhibiraju obradu slušnih signala. Mozak to može protumačiti kao glasan zvuk.
Druga teorija ukazuje na kratkotrajno smanjenje aktivnosti moždanog stabla, posebno retikularnog aktivirajućeg sistema (koji reguliše prelaz između budnosti i sna).
Obično ne uključuje bol i zato se razlikuje od glavobolja i migrena.
Koliko je čest
Javlja se kod najmanje 10 odsto populacije, a oko 30 odsto ljudi će ga doživeti bar jednom u životu. Može se javiti u bilo kom uzrastu, često nakon 50. godine. Možda je nešto češći kod žena, ali nije jasno zašto.
Verovatniji je kod osoba koje imaju druge poremećaje sna, kao što su nesanica ili paraliza sna.
Takođe je povezan sa:
- povećanim stresom ili emocionalnom napetošću
- anksioznošću
- poremećenim obrascima spavanja ili lošim snom
- praćenim dnevnim umorom
Kako se leči
Sindrom je bezopasan i nije znak ozbiljnog problema sa mozgom. Epizode su obično kratke i mogu se javljati povremeno ili u kratkim serijama pre nego što same prestanu.
Kada ljudi shvate da stanje nije opasno i nije znak oštećenja mozga ili teške bolesti, epizode često postaju ređe i manje zastrašujuće.
Lekovi se razmatraju ako su epizode česte i veoma uznemirujuće, ali ne postoje velika klinička istraživanja koja bi vodila terapiju.
Ipak, treba potražiti savet lekara ako se epizode javljaju često, utiču na kvalitet života ili izazivaju veliku uznemirenost, piše Sajans Alert.