Umesto besprekorne mašine, naše telo više liči na zbir rešenja koja su nastala kroz milione godina evolucije, koja ne gradi promene od nule, već prilagođava ono što već postoji. Zato su mnogi delovi našeg tela funkcionalni, ali daleko od savršenih, a najbolji primeri ovih "propusta" su:
Kičma
Ljudska kičma je jedan od najboljih primera "evolutivnog kompromisa". Ona se razvila iz strukture naših davnih, četvoronožnih predaka koji su živeli na drveću, gde je služila kao fleksibilna osovina za kretanje i istovremeno štitila kičmenu moždinu. Kada je čovek počeo da hoda uspravno, kičma je zadržala stare funkcije, ali je dobila i novu - da nosi težinu tela i održava ravnotežu.
Ta kombinacija suprotstavljenih zahteva stvara konstantno opterećenje. Zakrivljenost kičme pomaže u raspodeli težine, ali nas istovremeno čini sklonim bolovima u donjem delu leđa, diskus herniji i degenerativnim promenama. Problem nije u tome što je kičma "loše napravljena", već što obavlja zadatak za koji prvobitno nije bila namenjena.
Vrat
Jedan od najčudnijih primera u ljudskoj anatomiji je rekurentni laringealni nerv.
Ovaj nerv u predelu vrata (grana vagusnog nerva) učestvuje u regulisanju vitalnih funkcija kao što su disanje i rad srca, ali i u kontroli govora i gutanja. Logično bi bilo da ide direktno od mozga do grkljana, ali umesto toga, on se spušta duboko u grudni koš, obilazi veliku arteriju, pa se tek onda vraća nazad ka glasnim žicama.
Ova duža putanja nije rezultat pametnog dizajna, već nasleđe iz vremena kada su naši preci imali strukture nalik škrgama. Kako se telo menjalo, nerv se nije "redizajnirao", već se samo razvukao. Zbog toga je danas osetljiviji na povrede, naročito tokom hirurških zahvata.
Oči
Kod ljudi, mrežnjača je postavljena "obrnuto", što znači da svetlost mora da prođe kroz sloj nervnih vlakana pre nego što stigne do fotoreceptora. Pored toga, optički nerv prolazi kroz mrežnjaču, što nam stvara slepu tačku u vidnom polju.
Mozak ovu prazninu automatski popunjava, pa je retko primećujemo. Ipak, činjenica da ona postoji pokazuje da ni naš vid, koliko god bio napredan, nije idealan.
Zubi
Ljudi imaju samo dva seta zuba - mlečne i stalne. Kada se trajni zubi izgube, ne mogu se prirodno obnoviti, za razliku od nekih životinja poput ajkula, koje stalno regenerišu zube.
Ovaj sistem je nekada bio dovoljan, ali nas danas čini podložnim karijesu i gubitku zuba. Poseban problem predstavljaju umnjaci: Naši preci su imali veće vilice i grublju ishranu, dok se kod modernog čoveka vilica smanjila, ali broj zuba ostao isti. Zbog toga često nema dovoljno prostora, što dovodi do bola, gužve i hirurških intervencija.
Karlica
Porođaj je jedan od najjasnijih primera evolutivnog kompromisa - ljudska karlica mora da balansira između efikasnog hodanja na dve noge i rađanja beba.
Na primer, uska karlica olakšava kretanje, ali istovremeno sužava porođajni kanal. Ljudske bebe imaju relativno velike glave, što porođaj čini složenim i često rizičnim procesom koji neretko zahteva pomoć drugih. Ovaj biološki "konflikt" nije uticao samo na anatomiju, već i na razvoj društvenog ponašanja i brige o novorođenčadi, prenosi "Konverzejšn".
Kada na anatomiju gledamo iz ove perspektive, deluje da mnogi uobičajeni problemi - od bolova u leđima do zubnih komplikacija i sinusnih infekcija - nisu slučajni. Oni su, bar delimično, cena naše evolutivne prošlosti.