Petar Nikolajevič Vrangel, koji je vremenom dobio nadimak "Crni baron", ostao je upamćen kao jedan od najupornijih i najsposobnijih vođa Bele armije u Ruskom građanskom ratu, ali i kao njegov poslednji veliki adut. Dok su drugi generali bivali poraženi, ubijani ili primoravani na povlačenje, Vrangel je do samog kraja pokušavao da preokrene ishod sukoba.
Petar Vrangel rođen je 1878. godine u Novoaleksandrovsku, u staroj plemićkoj porodici čiji koreni sežu u 13. vek. Poticali su iz rusifikovane danske loze, a porodica je bila poznata po brojnim vojnim i istraživačkim dostignućima. Njihov porodični moto "Možeš da se slomiš, ali ne možeš da se saviješ" odredio je njegov karakter.
Vojna karijera u početku nije bila u planu: Petar je završio Rudarski fakultet i postao inženjer, ali je rat brzo promenio njegov put. U Rusko-japanskom okršaju dobrovoljno se vratio u vojsku, gde je pokazao izuzetnu hrabrost i dobio više odlikovanja. "U Mandžurskom ratu, Vrangel je instinktivno osetio da je borba njegov element, a borbeni rad njegov poziv", napisao je general Pavel Šatilov, koji je služio sa njim.
Talenat za ratovanje
Do Prvog svetskog rata Petar Vrangel već je bio iskusan oficir. Istakao se već u prvim nedeljama sukoba, kada je predvodio napad i zarobio neprijateljsku artiljerijsku bateriju, za šta je odlikovan Ordenom Svetog Đorđa. Brzo je napredovao od pukovnika do general-majora i stekao reputaciju jednog od najtalentovanijih komandanata ruske vojske.
Nadimak "Crni baron" dobio je tokom Građanskog rata, ne samo zbog svog plemićkog porekla, već i zbog upečatljivog izgleda - gotovo uvek je nosio crni kozački vojni kaput (čerkesku), sa redovima patrona na grudima, što mu je davalo i pomalo zastrašujuć izgled. Za njegove pristalice to je bio simbol snage i discipline, dok je za boljševike postao oličenje neprijatelja. Upravo taj lik ušao je i u popularnu sovjetsku pesmu, gde je predstavljen kao pretnja novom poretku.
Posle revolucije 1917. godine, Vrangel je odbacio novu vlast. Nakon kratkog povlačenja iz javnog života i hapšenja na Krimu, odlučio je da se aktivno uključi u borbu protiv boljševika. Pridružio se Dobrovoljačkoj armiji generala Antona Denikina i brzo napredovao, komandujući najpre konjičkom divizijom, a zatim i čitavim korpusom.
Njegova konjica odigrala je ključnu ulogu u uspesima "Belih" (pripadnika Belog pokreta, koji su bili u sukobu sa boljševicima) 1918. i 1919. godine, posebno u borbama na Kubanu i Severnom Kavkazu. Kruna tih operacija bilo je zauzimanje Caricina (nekada i Staljingrada, a danas Volgograda) 1919. godine, grada koji su Beli ranije bezuspešno napadali. Ipak, upravo tu počinje sukob sa Denikinom. Dok je vrhovni komandant insistirao na ofanzivi ka Moskvi, Vrangel je smatrao da je to strateška greška i predlagao drugačiji pravac. Kasniji poraz Belih potvrdio je njegove sumnje, ali je sukob doveo do njegovog smenjivanja.
Nakon Denikinove ostavke 1920. godine Vrangel dolazi na čelo pokreta i preuzima komandu nad snagama koje će preimenovati u Rusku armiju. U tom trenutku situacija je bila gotovo beznadežna - Beli su se povukli na Krim, poslednje uporište na jugu.
Za razliku od drugih vođa Belog pokreta, Vrangel je shvatio da pobeda nije moguća bez političkih i društvenih promena. Zato je pokrenuo agrarnu reformu, kojom je zemlja delimično predata seljacima uz otkup, i pokušao da stvori stabilan sistem koji bi privukao širu podršku. Napustio je ideju "jedinstvene i nedeljive Rusije", zalažući se za fleksibilniju, čak federalnu strukturu, i pokušao da uspostavi saradnju sa drugim političkim akterima, uključujući i nacionalne pokrete.
Istovremeno, trudio se da Krim pretvori u primer uspešne države, kombinacijom vojne discipline i civilnih reformi. Na kratko je uspeo da stabilizuje front i čak proširi kontrolu na severne teritorije, obezbeđujući resurse neophodne za opstanak.
Ipak, problem je bio očigledan: Vreme je već bilo izgubljeno. Crvena armija kontrolisala je većinu zemlje, imala daleko više resursa i podrške, dok stanovništvo u unutrašnjosti često nije ni znalo za Vrangelove reforme. Za mnoge je on ostao samo "Crni baron", simbol starog režima.
Život posle egzila i Beograd
Kada je 1920. godine završen rat između Sovjetske Rusije i Poljske, boljševici su sve snage usmerili na Krim. U novembru su probili odbranu na Perekopu i zauzeli poluostrvo. Poraz je bio neminovan.
U tim okolnostima, Vrangel je organizovao jednu od najuspešnijih evakuacija u ratu. Za samo nekoliko dana, oko 146.000 vojnika i civila napustilo je poluostrvo Krim uz pomoć savezničkih flota, izbegavši haos i masovne odmazde. Sa njima je otišao i sam Vrangel - poslednji i verovatno najveći protivnik boljševičke vlasti.
Ni u egzilu nije odustao od svoje ideologije: osnovao je Ruski svevojnički savez (ROVS), najveću i najmoćniju organizaciju bele emigracije, koja je brojila i do 100.000 članova, sa idejom buduće borbe protiv sovjetskog režima. Sovjetske službe su ovu mrežu shvatale ozbiljno i sistematski su radile na njenom razbijanju.
Ipak, život u izbeglištvu postepeno je menjao prioritete vatrenog i ratobornog barona koji je maštao o revanšu. Nakon Rusije, Vrangel se sa porodicom na kratko preselio u Beograd, a zatim i u Sremske Karlovce, gde je proveo punih 7 godina. Za njim je u Srbiju stiglo još blizu 50.000 Rusa do 1925. godine. U Sremskim Karlovcima ruskom baronu podignut je i spomenik i to ne tako davno, 2007. godine.
Odatle je dalje otputovao u Brisel, gde se vratio struci i počeo da radi kao inženjer u jednoj od lokalnih firmi. U aprilu 1928. godine, prema nekim izvorima, iznenada je oboleo od tuberkuloze i ubrzo preminuo. Iako postoje sumnje da su u njegovu smrt umešane sovjetske tajne službe, za to nikada nisu pronađeni čvrsti dokazi.
Sahranjen je najpre u Briselu, da bi njegovi posmrtni ostaci 1929. bili svečano preneti u Beograd, u crkvu Svete Trojice u Tamšajdanskom parku. Izbor mesta na kome će on večno počivati nije bio slučajan - Vrangel je samo 4 godine pre toga, 1925. godine, bio prisutan na osveštavanju crkve, a navodno je ovo bila i njegova poslednja želja, koju je zapisao u testamentu. Na njegov grob uvek se polaže sveže cveće, staza koja vodi do njega nikada ne zarasta, a i ruski stanovnici Srbije i posetioci iz Rusije često dolaze da odaju počast, prenosi ruski "Legitimist".
Otac Petra Vrangela, Nikolaj Jegorovič Vrangel, takođe je sahranjen u Srbiji - njegov grob nalazi se na karlovačkom groblju Čerat.