Mnogo pre budilnika, smena i radnog vremena od devet do pet, postojali su ljudi koji su se budili sa prvim svetlom, ali i oni koji su ostajali budni duboko u noć. Danas nauka ovu razliku naziva hronotipom - urođenom sklonošću organizma ka ranijem ili kasnijem spavanju i buđenju.
Stručnjaci objašnjavaju da većina ljudi pripada "sredini", dok su neki izraziti ranoranioci, a drugi tipične noćne sove. Iako mnogi veruju da su jutarnji tipovi jednostavno disciplinovaniji, istraživanja pokazuju da je naš unutrašnji sat mnogo više povezan sa genetikom nego sa snagom volje.
Evolucija odredila hronotip
Naučnici smatraju da razlike u hronotipovima nisu slučajne, već da su nastale tokom evolucije. U jednoj studiji istraživana je zajednica lovaca-sakupljača u Tanzaniji, kako bi se dobio uvid u način života naših predaka. Istraživači su pratili njihove obrasce spavanja i otkrili da tokom 20 dana posmatranja svi članovi grupe istovremeno spavaju ukupno samo 18 minuta. Praktično uvek je neko bio budan ili u laganoj fazi sna. To nije bila posledica nesanice, već prirodne razlike u hronotipovima.
Ovaj fenomen se naziva "sentinel hipoteza", a prema toj teoriji, grupe su imale veću šansu za preživljavanje ako nisu svi spavali u isto vreme.
U uslovima u kojima su pretile životinje, neprijatelji ili opasnosti iz okruženja, uvek budan član grupe značio je veću bezbednost. Zbog toga su ranoranioci, u evolutivnom smislu, imali ulogu svojevrsnih "stražara". Naučnici veruju da je upravo zato raznovrsnost hronotipova opstala kod ljudi do danas.
Istraživanja pokazuju i da su određene genetske varijacije povezane sa tim da li je neko jutarnji ili večernji tip. Neki od tih gena, prema studijama, nasleđeni su čak i od neandertalaca i denisovaca. Danas je identifikovano više stotina genetskih varijanti koje utiču na hronotip, a procenjuje se da je oko 50 odsto ove osobine nasledno. Ljudi sa najizraženijim "jutarnjim" genetskim profilom u proseku se bude oko 25 minuta ranije od onih koji imaju najmanje takvih varijanti.
Hronotip se menja tokom života
Međutim, hronotip čoveka nije potpuno fiksiran - mala deca su uglavnom jutarnji tipovi, ali se tokom puberteta situacija menja. Oko desete godine počinje pomeranje ka kasnijem odlasku na spavanje i kasnijem buđenju, a vrhunac dostiže u kasnim tinejdžerskim godinama. Posle toga organizam se postepeno vraća ranijem ritmu, pa većina ljudi u srednjim godinama počinje da se budi ranije nego u dvadesetim. U starijem dobu mnogi se bude veoma rano, čak i kada to ne žele.
Stručnjaci naglašavaju da tinejdžeri ne ostaju budni do kasno samo zbog telefona ili društvenih mreža - ta promena je biološka i zabeležena je u više od 20 zemalja širom sveta, čak i u uslovima gde su društveni uticaji bili minimalni. Zbog toga je, kako navode istraživači, govoriti tinejdžeru da "samo legne ranije" često jednako beskorisno kao i tražiti od nekoga da promeni visinu, prenosi "Forbs".
Dakle, iako se jutarnji tipovi često predstavljaju kao uspešniji i disciplinovaniji, naučnici upozoravaju da buđenje u zoru nije pitanje lenjosti, već je naš cirkadijalni ritam u velikoj meri određen genetikom, hormonima, godinama i okruženjem.