Oglas kineskog farmera Zuo Sjaojonga za čobane na zabačenim pašnjacima južno od Mongolije neočekivano je postao jedna od najčitanijih tema na kineskim društvenim mrežama - ali ne zato što je Kina zemlja bez posla, već zato što sve više ljudi preispituje šta zaista znači dobar posao.
Za samo dva mesta prijavilo se više od 700 kandidata, među njima kancelarijski radnici iz Šangaja i Čongćinga, fabrički radnici i mladi diplomci. Oglas je na Veibou (Weibo), kineskoj verziji Iksa, za nekoliko sati imao 59 miliona pregleda i otvorio više od 21.000 rasprava.
Na prvi pogled: neobična vest, gotovo bizarna. Ali u suštini, pokazuje da kinesko društvo, posle decenija ubrzane urbanizacije, više ne gleda na život van megapolisa kao na poraz, već ponekad i kao na izbor.
Zuo je tražio ljude koji bi čuvali 3.000 ovaca na pašnjaku od 2.000 hektara, u kraju gde zimi temperatura pada i ispod minus 30 stepeni. Plata je 8.000 juana mesečno, što je oko 1.180 dolara, uz obezbeđen smeštaj i hranu. Dakle, više od proseka u privatnom sektoru u kineskim gradovima.
Zato ovaj posao nije privukao samo ljude bez izbora, već i one koji su umorni od života u preskupim gradovima, iscrpljeni visokim kirijama, dugim radnim vremenom i kancelarijskim pritiskom.
"Plata jeste visoka, ali najvažnije je da li možete da preživite zimu i radite dugoročno. Ovo nije turizam", upozorio je Zuo kandidate.
Kina, zemlja koja je svetu postala simbol fabrika, megapolisa i tehnološkog razvoja, sada otvara i pitanje vrednosti običnog, teškog, ali konkretnog rada. Dok se na Zapadu često govori o "kraju industrije" i bekstvu od fizičkog rada, u Kini se i posao čobana može naći u centru nacionalne rasprave i to ne kao romantična bajka, već kao realna alternativa.
Jedan od kandidata, dvadesetjednogodišnji Džejms Guo, radio je u fabrici kontejnera i prijavio se jer više nije mogao da izdrži smene duže od 13 sati.
"Nemate predstavu kako izgleda raditi više od 13 sati dnevno, zavrtati šrafove dok vam ruke ne oteknu i ne prekriju se žuljevima, a da nemate vremena ni do toaleta da odete", rekao je on.
Ipak, priča nije samo o teškoćama. Ona govori i o velikoj pokretljivosti kineskog društva: ljudi su spremni da promene posao, grad, pa i čitav način života ako procene da im to donosi više slobode, stabilnosti ili smisla.
Zuo je na kraju zaposlio dva bračna para koji su rođeni osamdesetih godina, ali sa iskustvom u radu na farmi. Mlade gradske kandidate i samce nije uzeo u obzir, jer život na takvom mestu traži ne samo snagu, već i izdržljivost, naviku na samoću i sposobnost da se radi daleko od gradske udobnosti.
"Kod nas možda nećete videti drugog čoveka čitavu godinu. Da li neko može da izdrži takvu samoću - ne znam", rekao je Zuo.
Tako je jedan običan oglas za čobane postao mala slika savremene Kine: zemlje ogromnih gradova, velikih ambicija i sve obrazovanijih generacija, ali i društva u kojem se sve više ljudi pita da li je bolji život uvek tamo gde su neboderi, kancelarije i neonska svetla.