Društvo
Kako je nastala ruska dača: Od carskog poklona do omiljenog mesta za beg iz grada
Od carskog dara do male kuće sa baštom – istorija ruske dače krije mnogo više od priče o vikendici. Ona otkriva kako su živeli ruski plemići, zašto su čitavi gradovi leti ostajali prazni i zbog čega je dača i danas jedan od simbola Rusije.
Želja da se tokom leta pobegne iz zagušljivog grada u prirodu postojala je oduvek. Plemićka imanja često su se nalazila u udaljenim gubernijama, pa su njihovi vlasnici mogli da napuste prestonicu samo na duže vreme. Neki su letnje mesece provodili čak i u inostranstvu, bežeći od gradskih vrućina.
Upravo zato je Petar I počeo svojim najbližim saradnicima da poklanja zemlju u blizini Sankt Peterburga, kako ne bi odlazili predaleko i kako bi po potrebi mogli brzo da se vrate u prestonicu. Ovu praksu kasnije je nastavila i Katarina Velika.
Fenomen dače jedinstven je u svetu. Za razliku od evropskih vila za odmor, ruska dača nije nastala kao mesto za uživanje, već kao carski dar. I sama reč "dača" potiče od glagola "dati". Prema etimološkim rečnicima, prvobitno je označavala "zemlju koju je vladar poklonio".
Posedovanje dače bilo je privilegija najviše aristokratije. Izraz "živi na dači" bio je gotovo sinonim za bogatstvo, plemićko poreklo, ugled i visok društveni položaj.
Kako je izgledao život na plemićkim dačama
Po čemu se dača razlikovala od plemićkog imanja? Najveća razlika bila je u nameni.
Plemićko imanje predstavljalo je samostalno domaćinstvo sa njivama, stokom, baštama, plastenicima, radionicama i kmetovima, a kasnije najamnim radnicima. Bilo je namenjeno životu tokom cele godine, često je predstavljalo porodično nasledstvo i donosilo prihod.
Dača je, s druge strane, bila isključivo letnja kuća van grada, bez poljoprivrednog gazdinstva. Snabdevanje je u potpunosti zavisilo od grada, mogla je da se izdaje tokom letnjih meseci i služila je isključivo za odmor i razonodu.
U mnogim književnim delima 18. i 19. veka život na dači često je opisivan kao dosadan. Ipak, upravo je ta naglašena besposlenost predstavljala suštinu letovanja.
Glavno mesto okupljanja u dačnim naseljima 19. veka bila je železnička stanica sa malim bifeom. Vozovi su retko saobraćali, pa su večernje šetnje peronom vremenom su postale pravi ritual.
Pored stanice se najčešće nalazio javni park sa plesnim podijumom. Povremeno je svirao orkestar, a upravo tu su se sklapala nova poznanstva, razgovaralo o novostima i dogovarali susreti. Druge zabave gotovo da nije bilo, pa su ih stanovnici dača sami osmišljavali.
Tako se, na primer, na imanju Prijutino, koje je služilo kao letnja rezidencija porodice Olenjin, okupljao krem peterburške inteligencije. Mihail Glinka je tu izvodio svoja dela, dok je Aleksandar Puškin čitao stihove i u album Ane Olenjine, ćerke domaćina, upisao čuvenu pesmu "Voleo sam vas…".
Vremenom su se pojavila i letnja pozorišta. Dačnici su organizovali proslave, vozili bicikle, odlazili u šumu po bobice i pečurke, a sve što bi sakupili predavali su posluzi koja je to pripremala u kuhinji. Suština života na dači bila je potpuno stapanje sa prirodom.
Kako su plemićka imanja postala vikend-naselja
Krajem 19. veka mnoga plemićka imanja zapala su u krizu jer je njihovo održavanje postalo ekonomski neisplativo. Posle ukidanja kmetstva mnogi zemljoposednici su bankrotirali.
Vlasnici su počeli da prodaju svoje kuće kao letnjikovce, dok su parkovi i bašte pretvarani u javna šetališta. Taj bolan proces rastanka sa porodičnim imanjima ovekovečio je Anton Čehov u drami "Višnjik".
Ipak, bilo je i onih koji su se uspešno prilagodili novim okolnostima. Na zemljištu nekadašnjih plemićkih imanja počele su da se grade male kuće za izdavanje, pa su od jednog imanja vremenom nastajala čitava naselja.
Razvoj železnice i saobraćaja omogućio je da boravak van grada postane dostupan i srednjem staležu.
Iako je ideja i želja Petra Velikog bila da plemstvo ostane blizu prestonice, tokom leta su gradovi ipak ostajali poluprazni. Trgovci, apotekari, zanatlije, pa čak i sitni činovnici napuštali su svoje radnje i kancelarije kako bi leto proveli u prirodi.
Zbog toga se u šali govorilo da se poslovna godina u Rusiji svodi na deset meseci.
Ne samo odmor: Kako su siromašni zarađivali od bogatih dačnika
U to vreme, 19. i početkom 20. veka samo su najbogatiji mogli da priušte i gradski stan i daču. Dok su supruge, deca i posluga leto provodili na selu, glave porodica ostajale su u gradu zbog posla i dolazile samo vikendom.
Za siromašnije građane sezona dača bila je prilika za zaradu. Kočijaši su prevozili nameštaj, žene su radile kao kuvarice, dadilje i sobarice, a prodavci su svakodnevno obilazili dače nudeći hleb, meso, ribu, povrće, cveće i sladoled. Pojavljivali su se i ulični svirači, gatare i lutkarske predstave koje su zabavljale decu.
Sovjetske dače i čuvenih šest ari
Posle Oktobarske revolucije 1917. godine privatne dače su nacionalizovane i dobile novu namenu – mnoge su pretvorene u škole, domove ili druge javne ustanove. Ipak, sama ideja dače nije nestala. U Sovjetskom Savezu ona je postala simbol porodičnog vrta i mesta za odmor.
Država je zaposlenima dodeljivala placeve, a vremenom je standard postala parcela od šest ari, poznata milionima sovjetskih građana. Dok su obični ljudi dobijali skromne drvene kućice, partijski funkcioneri koristili su prostrane dače sa velikim imanjima, često u zatvorenim naseljima.
Savremeni trendovi: Povratak starim dačama
Poslednjih godina u Rusiji je sve popularnija kupovina starih, zapuštenih dača koje vlasnici sami obnavljaju. Za mnoge je to jeftinija alternativa stanu u gradu, ali i prilika da pobegnu od stresa, zagađenja i brzog načina života. Ceo proces često beleže na društvenim mrežama, gde razmenjuju iskustva i savete sa drugim ljubiteljima dača.
Live
