Vojnička pisma su jedan prepoznatljiv simbol Velikog otadžbinskog rata. Tokom čitavog rata isporučeno više od šest milijardi pisama, presavijena tako da dobiju oblik trougla, što je imalo vrlo praktičnu svrhu.
U godinama Velikog otadžbinskog rata pisma su bila jedna od najvažnijih veza između vojnika na frontu i njihovih bližnjih. Zbog ogromnog broja pošiljaka i uslova u kojima je poštanski sistem funkcionisao, njihov transport bio je organizovan gotovo kao snabdevanje vojske.
Na početku su za pisma na front stizale posebne koverte, ali u ratnim uslovima nije bilo moguće obezbediti ih u količinama koje su bile potrebne. Rešenje je bilo jednostavno - sam list na kojem je napisano pismo postao je i njegova "koverta".
Papir je presavijan tako da se dobije trougao. Najpre se savijao gornji desni deo lista, zatim levi, dok se preostali donji deo uvlačio unutra kako se pismo ne bi otvorilo. Sa spoljne strane ispisivani su adresa i prezime primaoca. Ovakav oblik imao je i praktičnu prednost tokom transporta, jer su presavijeni listovi bili manje izloženi gužvanju i cepanju.
Postojao je još jedan razlog zbog kojeg je odsustvo koverte bilo praktično. Vojna prepiska je kontrolisana kako bi se sprečilo otkrivanje poverljivih informacija, a takođe se vodilo se računa i o sadržaju vesti koje su stizale do boraca. Smatralo se da vojnik neposredno pred borbu ne bi trebalo da primi vesti koje bi mogle negativno da utiču na njega, a pošto je trouglasto pismo moglo da se otvori i pročita bez cepanja koverte, nakon provere bi se ponovo presavilo i predalo vojniku.
Trougao ipak nije bio jedini način na koji su pisma pripremana za slanje. Korišćena je i takozvana "tajna" - veći list papira presavijao se napola tako da tekst ostane sa unutrašnje strane, dok su spolja ostajali prostor za adresu i druge neophodne oznake.
Pošta važna gotovo koliko i municija
Državni komitet za odbranu posvetio je posebnu pažnju poštanskoj vezi između fronta i pozadine. Već 20. avgusta 1941. godine doneta je Rezolucija broj 530 "O unapređenju transporta i prenosa pisama Crvenoj armiji i unapređenju poštanske službe u zemlji".
Vozila koja su prevozila poštu za front dobila su poseban status i bila izjednačena sa transportom municije, a poštanski vagoni su, kada je bilo potrebno, mogli da budu priključeni na bilo koji voz. Cilj je bio da prepiska do vojnika stigne što brže.
U izuzetnim situacijama za prenošenje poruka korišćeni su čak i golubovi. Istovremeno je postojala opasnost da neprijatelj presretne prepisku, pa su preduzimane mere kako pisma ne bi otkrila položaj i druge podatke o vojnim jedinicama.
Zbog toga je 6. februara 1943. godine Narodni komesarijat odbrane uveo petocifrene brojeve terenskih pošta. Na pošiljci su smeli da budu navedeni samo taj broj i ime vojnika. Naziv i lokacija jedinice, kao i podaci poput čina i vojne specijalnosti, nisu smeli da se navode. Prepiska je, sa izuzetkom paketa, bila besplatna, što je dodatno omogućilo da pisma masovno putuju u oba smera.