Istorija ženskog obrazovanja u Ruskom carstvu je sporom procesu koji je trajao decenijama. Od prvih škola namenjenih devojčicama do masovnijeg upisivanja žena na visoke škole, svaki korak značio je pomeranje granica onoga što se u tadašnjem društvu smatralo prihvatljivim za žene.
Prvi tragovi organizovanog obrazovanja devojčica na teritoriji tadašnje Rusije sežu još u srednji vek. U 11. veku princeza Ana Vsevolodovna otvorila je školu pri manastiru Svetog Andreja, u kojoj su devojčice učile pismenost, pevanje i ručni rad.
Ipak, to još nije bio sistem ženskog obrazovanja u modernom smislu. Školovanje je bilo ograničeno i dostupno malom broju devojčica, dok je sistematičnije obrazovanje žena počelo da se razvija mnogo kasnije.
Velika prekretnica dogodila se 1764. godine, za vreme vladavine carice Katarine II. Te godine osnovano je "Obrazovno društvo za plemkinje", institucija koja će kasnije postati poznata kao Smoljni institut. U početku je Smoljni bio namenjen pre svega devojkama iz plemićkih porodica.
Bila je to zatvorena i privilegovana obrazovna ustanova, što znači da nije bila dostupna svim devojčicama, već je pristup zavisilo od njihovog društvenog porekla. Kasnije je u okviru institucije osnovano i odeljenje za devojke neplemićkog porekla, poznato kao "buržoaska škola".
Cilj ovakvog obrazovanja nije bio samo da devojke nauče da čitaju i pišu. Od njih se očekivalo da postanu obrazovane žene, dobre supruge i majke i "korisni članovi društva". Program je obuhvatao književnost, geografiju, strane jezike, muziku, ples i domaćinstvo.
Tokom 19. veka pojavljuju se i druge ženske obrazovne ustanove, poput Katarininskog, Aleksandrovskog i Elizabetanskog instituta. I one su funkcionisale po klasnom principu, pa mogućnost školovanja nije bila ista za sve devojke.
Ženske gimnazije šire pristup obrazovanju
Najznačajnija promena dolazi u drugoj polovini 19. veka, kada počinju ubrzano da se otvaraju ženske gimnazije.
Godine 1870. Ministarstvo narodnog obrazovanja Ruskog carstva odobrilo je "Pravilnik o ženskim gimnazijama i progimnazijama". Školovanje je trajalo sedam godina, a devojke koje su želele da se bave nastavničkim poslom mogle su da pohađaju i dodatni, osmi, pedagoški razred.
Obrazovanje nije svima donosilo isti stepen kvalifikacije. Posle sedam razreda maturantkinje su mogle da rade kao učiteljice u osnovnim školama, dok su posle osam razreda mogle da postanu kućne učiteljice. One koje su završile školu sa odlikovanjem dobijale su i mogućnost da se bez polaganja ispita upišu na pojedine kurseve visokog obrazovanja za žene.
Pored državnih gimnazija postojale su i druge obrazovne ustanove namenjene određenim grupama žena. Među njima su bile eparhijske škole, koje su bile namenjene ćerkama pravoslavnog sveštenstva.
Ipak, činjenica da su se ženske gimnazije širile nije značila da su devojke dobijale isto obrazovanje kao dečaci. Njihovi nastavni programi često su bili ograničeniji, a pojedini predmeti, naročito matematika i prirodne nauke, dugo su se smatrali manje prikladnim za žene.
Najveća prepreka bila su vrata univerziteta
Srednje obrazovanje bilo je jedna stvar, a visoko obrazovanje nešto sasvim drugo. Dugo vremena ženama nije bilo dozvoljeno da budu redovne studentkinje na ruskim univerzitetima. Ipak, tokom 1860-ih pojedine žene počinju da prisustvuju univerzitetskim predavanjima kao takozvani revizori, odnosno slušaoci koji nisu imali status redovnih studenata.
Univerzitetska povelja iz 1835. godine nije izričito zabranjivala ženama da prisustvuju predavanjima, pa su neki univerziteti napravili taj korak. Međutim, žene koje su slušale nastavu nisu imale ista prava kao muški studenti. Bez posebne dozvole nisu mogle da polažu ispite niti da steknu univerzitetsku diplomu.
Žene su zato počele sve glasnije da zahtevaju pravo na visoko obrazovanje.
Godine 1867. novinarka Evgenija Konradi održala je javni govor o potrebi da ženama bude omogućeno više obrazovanje. Njena inicijativa naišla je na značajan odziv: Oko 400 žena potpisalo je peticiju rektoru Univerziteta u Sankt Peterburgu.
Umesto punog pristupa univerzitetima, postepeno su počeli da se osnivaju posebni kursevi visokog obrazovanja za žene. To su bile privatne ili polujavne obrazovne ustanove koje su pružale nastavu na nivou sličnom univerzitetskom obrazovanju. Bestuževski kursevi postali su jedna od najpoznatijih institucija ženskog visokog obrazovanja u Ruskom carstvu.
Prvi koraci ka univerzitetskoj diplomi
Posle Revolucije 1905. godine, koja je donela značajne političke i društvene potrese u Ruskom carstvu, sve više univerziteta počelo je da dozvoljava ženama da prisustvuju predavanjima. Istovremeno su počele da se pojavljuju i specijalizovane visokoškolske ustanove za žene.
Broj žena koje su se školovale na kursevima visokog obrazovanja nastavio je da raste. Do 1916. godine, prema navedenim podacima, na svim visokoškolskim kursevima za žene u Ruskom carstvu bilo je upisano približno 30.000 žena, a većina njih su se kasnije opredeljivale za nastavničku profesiju.
Obrazovanje je i dalje imalo visoku cenu
Iako su mogućnosti za školovanje žena rasle, put do obrazovanja i dalje je bio daleko od jednakog. Visoko obrazovanje za žene uglavnom se plaćalo, što je predstavljalo značajnu prepreku za one koje nisu poticale iz imućnijih porodica.
U nekim slučajevima za upis je bila potrebna i pisana dozvola najstarijeg muškog člana porodice. To su najčešće bili otac, muž ili stariji brat.
Radikalan preokret
Konačna i najveća promena dolazi nakon 1917. godine i Ruske revolucije, kada se ruši carski poredak i nastaje nova država.
U maju 1918. godine Narodni komesarijat za obrazovanje izdao je dekret o uvođenju obaveznog zajedničkog obrazovanja devojčica i dečaka. Usledile su i promene u visokom obrazovanju, pa je ženama zvanično omogućeno da se pod jednakim uslovima sa muškarcima upisuju u visokoškolske ustanove.
Tako je posle vekova postepenog širenja mogućnosti za školovanje došao kraj sistemu u kojem je obrazovanje bilo strogo razdvojeno prema polu.