Nedostatak društvenih veza nema samo uticaj na naše mentalno zdravlje, već i na način na koje naše telo obrađuje obrok, pokazala je nova studija. Naučnici su pronašli dokaze da zajedničko jedenje može pomoći organizmu da efikasnije reguliše nivo šećera u krvi.
U eksperimentima je učestvovalo 108 ljudi koji su konzumirali nešto više od 100 grama belog pšeničnog hleba, a istraživači su tokom naredna dva sata pratili njihov glikemijski odgovor. U jednom scenariju učesnici su jeli sami, dok su u drugom bili u društvu bliske osobe.
Kada su jeli u društvu, nivo šećera u krvi je manje skočio i brže se vratio na početne vrednosti nego kada su istu hranu konzumirali sami.
Naučnici smatraju da rezultati istraživanja podržavaju koncept "socijalne fiziologije", koji proučava kako su naše društvene veze povezane sa funkcionisanjem organizma. Prema njihovom tumačenju, ljudsko telo nije potpuno izolovan sistem koji se samostalno reguliše, već na njegove fiziološke procese utiče i prisustvo drugih ljudi.
Blizina osobe do koje nam je stalo može da smanji količinu fizičke energije koju organizam troši na samoregulaciju, što bi moglo da donese direktnu metaboličku korist. Oni smatraju da ova povezanost može pomoći i u objašnjenju zbog čega ljudi formiraju društvene veze i oslanjaju se jedni na druge.
Reakcije na stres i hladnoću kada nismo sami
Slični efekti već su uočavani kod drugih društvenih životinja. Istraživanja na voćnim mušicama, glodarima, svinjama i majmunima sugerišu da izolacija može skratiti životni vek, potisnuti imuni sistem ili pojačati reakcije na stres.
Prethodna istraživanja pokazala su da socijalna izolacija kod miševa menja insulinsku signalizaciju i narušava metaboličku funkciju, čime se povećava rizik od gojaznosti. Kod ljudi je, poređenja radi, usamljenost povezana sa poremećenom kontrolom glikemije i predviđa razvoj dijabetesa tipa 2.
Istraživači su ispitivali i druge telesne reakcije kako bi proverili da li se sličan obrazac pojavljuje i van metabolizma glukoze. U paralelnim eksperimentima učestvovalo je 116 ljudi, a istraživači su ispitivali kako se telo nosi sa izlaganjem hladnoći. Kada je partner bio prisutan, regulacija telesne temperature bila je efikasnija, posebno kada su se dve osobe dodirivale. Međutim, korist je bila uočljiva čak i kada između njih nije bilo fizičkog kontakta.
U drugom setu eksperimenata, učesnici su bili izloženi stresnom izazovu. U prisustvu druge osobe njihov odgovor uzbuđenja, poput pojačanog znojenja, bio je manji čak i kada nije bilo kontakta koža na kožu. Ta reakcija se takođe brže smanjivala kada je druga osoba bila prisutna.
Svi ovi rezultati ukazuju na to da bi samo prisustvo druge osobe moglo da pomogne organizmu da efikasnije funkcioniše, čak i kada nema fizičkog dodira.
Kakve posledice može imati usamljenost
Kakvi su dugoročni efekti ovih promena još nije poznato, ali istraživanja generalno povezuju usamljenost sa lošijim ukupnim zdravljem. Ljudi sa jačim društvenim vezama imaju tendenciju da budu zdraviji, srećniji i da žive duže, dok je socijalna izolacija povezana sa metaboličkim i kardiovaskularnim bolestima, rakom, sporijim zarastanjem rana, manje kvalitetnim snom i većim rizikom od smrtnosti.
I najduža svetska studija o sreći, koja traje već 88 godina, pokazuje značaj bliskih odnosa. Analiza brojnih istraživanja, medicinskih podataka i intervjua ukazala je na to da su bliske veze jedan od najboljih prediktora srećnog i smislenog života. Novi nalazi tako dodatno ukazuju da prisustvo ljudi do kojih nam je stalo može pozitivno uticati na funkcionisanje organizma.