Svakodnevno okupljanje za stolom doprinosi povezanosti članova porodice i stvara prostor za neposrednu komunikaciju, ističe psihijatar Vladimir Dilegenski za RTS.
"To drži koheziju porodice i to je jedan lep običaj, makar u Srbiji, da se ljudi vide svi zajedno na jednom mestu, podele neke probleme, porazgovaraju o nekim obavezama i slično", objašnjava Dilegenski.
Ipak, pažnju ukućana tokom zajedničkih obroka sve češće preuzimaju mobilni telefoni. Umesto da vreme za stolom iskoriste za razgovor i razmenu mišljenja, članovi porodice okreću se porukama, internetu i društvenim mrežama, čime se gubi neposredan kontakt.
Digitalni uređaji ne mogu da zamene druženje među decom
Neposredna komunikacija sa vršnjacima važna je za razvoj socijalnih veština, ali i za sposobnost dece da razmenjuju stavove, slušaju druge i učestvuju u razgovoru. Kada digitalni sadržaji postanu zamena za druženje, postoji rizik od povlačenja u sebe i udaljavanja od vršnjaka.
"Vi izostavljate mogućnost dvosmernog usmerenja u mišljenju, u bilo čemu, ako nema direktne komunikacije dece sa decom, a ostavljate da neka veštačka priča to nadomesti. Nikad to nije dobro", ističe profesor ta RTS.
Preterano vreme provedeno uz telefon može da utiče na to da deca izgube interesovanje za druženje i zajedničke aktivnosti, upozorava Dilegenski.
Iako tehnologija nudi brojne informacije, a veštačka inteligencija može da bude podrška u učenju, njena uloga ne bi trebalo da potisne lične kontakte i razgovore.
"Deca su najbolja kad su u društvu druge dece i kad razmenjuju svoje lične informacije", naglašava profesor.
Ograničenje vremena pred ekranom i roditeljski primer
Koliko vremena deca provode uz mobilni telefon i kada su spremna da ga samostalno koriste pitanja su sa kojima se roditelji sve češće suočavaju. Važno je da pravila budu jasna i prilagođena uzrastu deteta, a da odrasli dosledno primenjuju ono što od njega očekuju.
Vreme provedeno uz digitalne uređaje trebalo bi ograničiti, pri čemu bi mlađa deca telefonom trebalo da se služe znatno kraće od starijih, smatra profesor dr Vladimir Dilegenski, psihijatar.
"Mislim da je još možda to najbolje za decu da se vremenski ograniči. Kod male dece pola sata, kod malo starije sat vremena na dan i ne više", kaže profesor.
Posebnu pažnju trebalo bi obratiti na reakcije deteta kada mu se telefon oduzme ili mu se zabrani dalje korišćenje. Burno negodovanje zbog ograničenja može da bude pokazatelj da je upotreba uređaja prerasla u problematičnu naviku.
Zavisnost od telefona i interneta nije samo figurativan izraz, već može da ima i kliničke oblike koji zahtevaju lečenje. Jedan od mehanizama koji doprinosi razvoju takve zavisnosti jeste sistem nagrađivanja u mozgu, objašnjava Dilegenski.
"Postoji ta neka nagrada, odnosno u igri je dopamin i pravi neku vrstu zavisnosti taj telefon, tako da postoje klinički oblici zavisnosti od upotrebe telefona i interneta koji se leče. Znači, nije to nimalo naivna stvar upotrebljavati po ceo dan telefon", upozorava psihijatar.
Postavljanje granica, međutim, ne podrazumeva stalne rasprave i kažnjavanje, već jasno određeno vreme za korišćenje telefona. Da bi takva pravila imala efekta, važno je i da ih se pridržavaju roditelji, jer deca njihovo ponašanje usvajaju posmatranjem i oponašanjem.
"Oni ih bukvalno oponašaju, tako da praktično vremenski treba to ograničiti i bez ikakve dreke, to mora da se zna. Toliko i toliko možeš", navodi Dilegenski.
Još jedna česta greška je kada roditelji koriste telefon ili crtane filmove kako bi umirili dete i oslobodili vreme za sebe. Iako to može privremeno da im olakša svakodnevne obaveze, ekran ne može da nadoknadi pažnju, zajedničku igru i razgovor koji su detetu potrebni.
"Vi ste mirni, ali to ne može da bude zamena za vaš razgovor i igru sa decom", ističe profesor.