Savršeni roditelji ne postoje: Da li je "roditeljska krivica" preterano ili realno osećanje

Osećaj krivice se javlja kada ljudi sami ocene da su nešto pogrešno uradili i da je zbog toga nastala neka negativna posledica. Krivica je deo ljudske prirode, kada pogledamo šta smo sve uradili, posebno stvari za koje smo uvereni da smo mogli bolje. 

Šta može pokrenuti osećanje krivice u roditeljstvu

Postoje neki standardi koje smo dobili u svojoj primarnoj porodici, od svojih roditelja, po kojima se stvari rade na određen način. Na isti način dobili smo i savete kako bi roditeljstvo trebalo da izgleda i koja pravila bi trebalo slediti. Pustili ste ih malo više da gledaju TV, nisu pojeli ništa kuvano za ručak, ponovo su ostali budni do kasno...svakome se dešava da od umora, obaveza (ili je jednostavno takav dan bio), dozvoli deci stvari koje inače ne bi. To ne znači da će tako biti svaki dan kao i da ovi događaji mogu imati važan uticaj na dečiji razvoj. Činjenice govore potpuno drugačije, ne postoje pravila i putokazi jednaki za sve ljude i svu decu.

Roditeljstvo ima svoje uspone i padove, nekim danima ćete se osećati kao da ništa niste uradili kako treba. Potpuno je jasno da svaki roditelj želi da dete bude srećno, a oseća veliku krivicu kada ne uradi stvari koje bi inače radio sa detetom - ne pročita priču za laku noć jer je preumoran i treba mu odmor; ne odvede dete u parkić, jer je ostao duže na poslu...Trebalo bi prihvatiti da stvari nisu idealne, savršene i da ne postoji pravilnik po kome se određana bajka ili park podrazumevaju i obavezni su. Dete neće izgubiti sreću ako preskočite nekada izlazak, ali ukoliko vidi vas umorne i nesrećne i ono će biti nesrećno.

Često je roditelj preopterećen i informacijama sa društvenih mreža, susreta sa drugim roditeljima, TV emisijama u kojima se roditeljstvo pokazuje kao lako, samo ako pratite rutine i pravila. Ovo ne samo što stvara višak nepotrebnih informacija o roditeljstvu, već i stvara kulturu "poređenja" sa drugim roditeljima i njihovom decom. Da li dete ide na dovoljno ili pak uopšte ne ide na dodatne treninge i obuke, da li se vi dovoljno igrate sa decom, koliko ulažete u dečiju garderobu, telefone, pitanja su na koja odgovore ne bi trebalo da tražimo na internetu, već treba da se rukovodimo svojim i detetovim mogućnostima. Isključite mreže i TV na neko vreme i poslušajte sebe i svoje dete, jer ne postoji osoba koja bolje poznaje vas i vašu porodicu od vas.

Umesto medija i društvenih mreža, iskren razgovor sa poznatim ljudima koji su roditelji, biće važan i lekovit. Tu se mogu dobiti saveti ali i uvideti da i drugi prolaze kroz iste probleme, što će pomoći da se lakše prebrode trenutne krize.

Takođe, nemojte zanemariti ni vreme koje provodite sa prijateljima i drugim odraslim osobama u vašem životu. Većina ljudi kada postane roditelj, misli da bi trebalo reći zbogom društvenom životu. Odvojite vreme za sebe i posvetite se svom partneru ili prijateljima. Iako zvuči kao kliše, ali srećan roditelj znači i srećno dete. Ne zaboravite da te male glavice sve upijaju i uče gledajući vas.

Da li je baš sve u roditeljskim rukama

Roditelji krive sebe jer kuća nije sređena, osećaju se premoreni da bi izašli u najobičniju šetnju, često se žale kako nemaju emotivnu podršku i sve više imaju osećaj burnauta od roditeljstva. Teško je naći roditelja koji nije doživeo osećaj krivice, jer roditelji pre svega misle da su oni isključivo odgovorni za sve što se dešava u životima njihove dece. 

Psiholog Zoran Milivojević smatra da je teret "krivice" koje roditelj oseća posledica uverenja da je samo on odgovoran i kriv za sve što se oko deteta dešava, što zapravo nije tačno, jer roditelj nije jedina osoba u životu svog deteta.

"Roditeljski uticaj na dete jeste važan, ali nije jedini niti presudan. U stvarnosti se dete nalazi okruženo drugim, njemu važnim osobama, bilo da su to odrasle osobe (bake, deke, vaspitači, učitelji, nastavnici, treneri, komšije...), bilo da su vršnjaci (braća/sestre, deca iz škole, sa treninga, vrtića...), takođe vrše uticaj na dete. Neki od ovih uticaja su pozitivni, a neki su negativni. Ni njih ne treba shvatiti kao uzrok detetovog ponašanja, već samo kao uticaje, jer je presudno kako dete tumači te uticaje i koliku im važnost pridaje. Sve ovo čini jednu matricu tekućih uticaja na dete koji ga 'vaspitavaju'", kaže Milivojević za portal "Moj pedijatar".

Ukoliko se oseća krivica na događaje koji su daleka prošlost, na njih se ne može delovati više, pa je to neproduktivno i iracionalno ponašanje. Usmeriti se na rešavanje onih trenutnih problema, ovde i sada, i tražiti rešenja, je uvek bolje od krivnje. Stvoriti odnos sa detetom u kome vam se može poveriti i reći da im nešto smeta, je najbolje rešenje na duge staze u borbi sa osećajem krivice.