Razgovori tinejdžera sa roditeljima sve češće uključuju izraze koji su donedavno bili uglavnom vezani samo za psihologiju i psihoterapiju. Obične porodične rasprave tako mogu dobiti nazive poput gaslajtinga (jedinstven oblik emocionalnog nasilja) i nepoštovanja ličnih granica, što roditeljima ponekad otežava da razumeju šta njihova deca zapravo pokušavaju da im kažu.
Ovakav način izražavanja, koji se često naziva terapijskim jezikom, otvorio je pitanje zašto mladi koriste stručne psihološke i medicinske termine u svakodnevnoj komunikaciji, šta se krije iza njihove potrebe da na taj način opišu svoja osećanja i kako roditelji mogu da odgovore bez dodatnog produbljivanja sukoba.
Društvene mreže menjaju način na koji mladi govore o osećanjima
Kada roditelji zatraže od tinejdžera da ponove gradivo, završe školske obaveze ili pomognu u kući, ponekad umesto uobičajenog negodovanja dobijaju odgovore da svojim ponašanjem izazivaju stres, ne poštuju lične granice ili manipulišu njihovim osećanjima. U drugim situacijama, pitanja o prijateljima i školskim obavezama mogu biti protumačena kao pokušaj kontrole ili gaslajting.
Roditeljima takav rečnik može delovati zbunjujuće, naročito kada se stručni termini koriste za opisivanje svakodnevnih neslaganja i neprijatnih osećanja. Jedan od razloga za njegovo širenje jesu društvene mreže, na kojima mladi pronalaze sadržaje pomoću kojih pokušavaju da razumeju sebe, svoje odnose i svet oko sebe.
Psihijatri primećuju da se promenio i način na koji tinejdžeri opisuju sopstvene probleme. Umesto da govore o konkretnim situacijama i osećanjima, sve češće koriste dijagnostičke nazive i psihološke kategorije, pa obične teškoće u odnosima ili školovanju mogu opisivati kao ADHD ili depresiju.
Zašto tinejdžeri posežu za stručnim izrazima
Iako roditeljima ovakav način komunikacije može izgledati kao upotreba nepotrebno složenog rečnika, važno je razumeti šta mlade podstiče da svoja iskustva opisuju na taj način.
Psihijatri ukazuju na to da se mnogi mladi, posebno devojčice, često osećaju kao da ih roditelji i društvo uopšte ne shvataju ozbiljno. U takvim okolnostima, upotreba stručnih medicinskih i psiholoških izraza može im delovati kao način da njihova osećanja budu prepoznata i da ih okolina konačno sasluša.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da prekomerna upotreba medicinskih termina nije uvek korisna. Opisivanje uobičajenih osećanja, poput blage uznemirenosti ili prolazne nelagode, nazivima koji označavaju psihičke poremećaje može uticati na to kako mladi doživljavaju sopstvene emocije i razvijaju obrasce ponašanja.
Nedovoljno poznavanje značenja stručnih pojmova i njihova neprimerena upotreba mogu, prema upozorenjima psihoterapeuta, imati negativne posledice po mlade.
Ove pojave treba posmatrati i u širem kontekstu. Stručnjaci za mentalno zdravlje mladih ukazuju na stvarni porast psihičkih problema među mladima, koji se suočavaju i sa ekonomskom nesigurnošću i neizvesnošću u pogledu zapošljavanja.
Slušanje je važnije od rasprave o značenju reči
Kada tinejdžer u razgovoru sa roditeljima upotrebi izraz poput emocionalnog okidača ili narušavanja granica, stručnjaci savetuju da se pažnja ne usmerava isključivo na to da li je taj termin upotrebljen pravilno. Umesto rasprave o rečniku, korisnije je pokušati da se razume osećanje koje stoji iza njega.
Jedan od načina je da roditelji ono što čuju prevedu na jednostavniji, svakodnevni jezik emocija. Ako dete govori o tome da ga nečije ponašanje uznemirava, mogu pokušati da utvrde da li se iza toga kriju usamljenost, strah, pritisak ili neko drugo osećanje.
Psihoterapeuti ističu da je slušanje jedan od najvažnijih načina za prevazilaženje jaza između roditelja i tinejdžera. Cilj nije ni preterano reagovanje na svaku izgovorenu reč, ni umanjivanje onoga što dete oseća, već pokazivanje razumevanja za njegovo iskustvo.
Važni su i trenutak i način na koji roditelj započinje razgovor. Umesto direktnog ispitivanja o školi, ocenama ili problemima, stručnjaci predlažu da roditelji ponekad podele sopstveno iskustvo iz slične situacije. Tako razgovor može da počne prirodnije, bez osećaja da je tinejdžer stavljen pod lupu ili da mora odmah da se pravda.
Takođe, nije neophodno neprestano postavljati ista pitanja kako bi se dobio odgovor. Ponekad je korisnije ostaviti detetu prostora da samo započne razgovor kada bude spremno.
Bliskost između roditelja i dece može da olakša otvorenu komunikaciju, čak i kada roditelji ne razumeju uvek izraze koje tinejdžeri koriste. Zato je važno da neobičan rečnik ne postane razlog za prekid razgovora, već povod da se pažljivije sasluša šta mladi zaista pokušavaju da saopšte, prenosi Bi-Bi-Si.