Genetsko pamćenje: Kako znamo stvari koje nikada nismo učili

Genetsko pamćenje nije potpuno nov koncept. Psihijatar Karl Jung ga je nazivao "kolektivno nesvesno", kako bi definisao još širi koncept nasleđenih osobina, intuicije i kolektivne mudrosti iz prošlosti. Jung je smatrao da smo svi rođeni sa sećanjem i iskustvima koji su naši preci upisali u naš DNK materijal. Mi ga ne moramo "otključati", ali je moguće da najbazičniji instinkti za preživljavanje budu nasleđeni od pretka koji je preživeo neku vrstu traume.

I dok ne možemo da se setimo strahota koje su preživeli naše prababe i pradede tokom ratova, kao ni da se setimo migracije koje je naš narod imao u prošlosti, ipak, ljudi definišu sebe kao pripadnike familije ili naroda upravo preko zajednički doživljenih iskustava iz prošlosti, preko kojih osećaju bliskost sa pripadnicima čitavog naroda.

Većina ljudi smatra da su stvoreni sa mozgom kao hardverom našeg tela, i velikom belom neispisanom tablom (memorija). A ovu "tablu" popunjavaju svojim iskustvima, učenjem i dodavanjem novih informacija.

Nasuprot ovom verovanju, stoje zagovornici onoga što se može nazivati genetikom, genetskim sećanjem, sećanjem predaka ili "saznajnim poklonima" predaka. Ovim terminima mnogi naučnici opisuju kako nastaju savanti, odnosno kako prosečni ljudi nakon povrede glave dobiju nove talente. Određene osobe nakon teške povrede glave ili nekih oboljenja, razviju talente za muziku, umetnost, matematiku, koji su, kako kažu stručnjaci, mirovali sve dok nisu oslobođeni povredom. Čudesni savant nekim naučnicima deluje kao da dolazi sa već programiranom ogromnom količinom urođenih veština i znanja u nekoj oblasti, nešto poput fabrički instaliranog "softvera". To je oblast funkcije pamćenja za koju većina naučnika smatra da je vredna mnogo više istraživanja i proučavanja.  

Istraživači su pre svega proučavali životinjsko carstvo koje pruža obilje primera složenih nasleđenih sposobnosti a koje nisu u okviru fizičkih karakteristika. Leptir monarh svake godine preleti od Kanade do Meksika gde prezimi. U proleće kreće na dug put nazad na sever, ali za ovaj put potrebne su čak tri generacije. Nijedan leptir na povratku nije uspeo za svog života da preleti celu rutu - kako onda znaju put kojim nikada nisu išli? To mora biti nasleđeni softver sličan GPS-u, a ne naučena ruta.

Instikt ili genetsko pamćenje

Ima još mnogo primera iz životinjskog carstva u kojima su veoma složene osobine, ponašanja i veštine nasleđene i urođene, a nazivaju se instinktima. Kakav je odnos između sećanja i instinkta kod ljudi? Da li je moguće da su ljudski instinkti za preživljavanje zasnovani na sećanjima naših predaka?

Kada ljudi govore o genetskom pamćenju, njih zanimaju konkretne uspomene iz života, na primer, prabake, ali instinkt je više način pamćenja nečega što je prenošeno kroz generacije od predaka. Dobar primer bi bio kako bebe imaju instinkt da dopuze do majčinih grudi kako bi mogli da piju mleko. To je instinkt koji je prenet, možda iz vremena kada majka možda nije mogla da prinese bebu svojim grudima.

Da na ponašanje mogu uticati događaji u prethodnim generacijama koji su preneti putem genetskog pamćenja, pokazuju studije na životinjama. Eksperimenti su pokazali da traumatski događaj može uticati na DNK u genetskom materijalu i promeniti mozak i ponašanje narednih generacija. U jednom istraživanju, životinje su obučene da se plaše mirisa sličnog trešnjinom cvetu. Tim sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Emori, u SAD, zatim je pogledao šta se dešava unutar genetskog materijala (sperme ove životinje). Pokazali su da je deo DNK odgovoran za osetljivost na miris trešnjinog cveta bio aktivniji, pa su miševi i njihovi potomci bili "izuzetno osetljivi" na cvet trešnje i izbegavali su miris, uprkos tome što ga nikada u životu nisu lično iskusili. Utvrđene su i promene u strukturi mozga.

"Iskustva roditelja, čak i pre začeća, značajno utiču i na strukturu i na funkciju u nervnom sistemu narednih generacija", zaključuje se u izveštaju nakon sprovedene studije.

Teorija genetskog pamćenja je takođe povezana sa međugeneracijskom traumom i prenošenjem istorijskog ugnjetavanja. Koliko je verovatno da, recimo, oni koji su preživeli holokaust ili potčinjeni starosedeoci, prenose svoja iskustva genetski? Postoji mogućnost da se to desi, smatraju stručnjaci, da trauma i iskustvo mogu dovesti do toga. Smatra se da ako je trauma ozbiljna, to može uticati na genetski materijal, u zavisnosti od stanja u kom se nalazi ljudsko telo. Iako nema dokaza da se to dešava kod ljudske dece, biološki je verovatno da se takva sećanja prenesu dalje. 

Možemo li iskoristiti genetsko pamćenje 

Profesor Markus Pembri sa Univerzitetskog u Londonu rekao je da su ovi nalazi veoma značajni za fobije, anksioznost i posttraumatske stresne poremećaje kao i da su pružili dokaze da se neki oblik pamćenja može prenositi između generacija. "Krajnje je vreme da istraživači javnog zdravlja ozbiljno shvate ljudske transgeneracijske odgovore. Sumnjam da ćemo razumeti porast neuropsihijatrijskih poremećaja ili gojaznosti, dijabetesa i metaboličkih poremećaja uopšte, bez uzimanja u obzir višegeneracijskog pristupa", rekao je Pembri. 

Ostaje izazov za naučnike kako iskoristiti taj uspavani kapacitet, nenametljivo i bez povrede mozga ili sličnog incidenta. Može li se ova memorija aktivirati?

Želja za ličnim unapređivanjem je svojstvena ljudskom biću i može se reći, urođena. Iz tog razloga, mnogi pojedinci su spekulisali o tome da li se genetska sećanja mogu aktivirati kako bi bile uočene sposobnosti ili sklonosti za koje neko veruje da mogu biti uspavani u njihovoj podsvesti ili genetskoj strukturi. Međutim, iako su neke činjenice utvrđene, veliki procenat razgovora oko naslednih sećanja spada u kategorije teorija, hipoteza i spekulacija. U ovom trenutku, ne postoje naučni dokazi koji sugerišu da ljudska bića poseduju sposobnost da aktiviraju sećanja koja su nekada pripadala njihovim precima. Nova otkrića u vezi sa genetskim pamćenjem će se verovatno pojaviti u narednim godinama.