Strane reči u našem jeziku - nužda ili opasnost

Moderno vreme i sveprisutna tehnologizacija, kao i globalno razmenjivanje informacija dovelo je do toga da, bez izuzetka, svi koristimo strane reči, a da  nismo ni svesni da su te reči stranog porekla. Sve češće se i u novinarskom poslu susrećemo sa novim terminima pojava u društvu, posebno na globalnom nivou, pa smo prinuđeni da koristimo strane reči jer ne postoji adekvatna reč u našem jeziku. To se posebno odnosi na pojave koje nastaju na društvenim mrežama, na kojima se najčešće susrećemo sa engleskim jezikom. Pitali smo profesora na Katedri za srpski jezik i lingvistiku, Miloša Kovačevića - Da li bi trebalo da se bojimo stranih reči?

"Što se tiče samih stranih reči, ne treba da se plašimo. Ali što se tiče uticaja engleskog jezika, toga treba da se plašimo. Iz jednostavnog razloga, zato što je uticaj engleskog jezika toliko veliki da on, na neki način, urušava status srpskog jezika. Bez obzira koliko su Srbi, na primer u Vojvodini, tokom prethodnog perioda bili pod nemačkim uticajem i latinicom, pa pod uticajem francuskog, opet latinica, ćirilica nije izumrla tada. Međutim, danas pod uticajem engleskog jezika mi možemo zapravo govoriti o napuštanju ćirilice. Sa druge strane, leksički i gramatički sistem engleskog jezika toliko utiče da jedno od osnovnih pravila srpskog jezika, jednačenje suglasnika po zvučnosti, dolazi u pitanje", kaže profesor Kovačević.

Profesor smatra da je normalno da nam dolaze nove reči sa razvojem tehnologije. Takođe smatra da to više nije uticaj engleskog jezika, već uticaj Amerike, kao nosioca engleskog jezika, jer najveći broj novih proizvoda dolazi odatle, zbog čega je ovaj globalizacijski proces poguban za srpski jezik, posebno za ćirilicu.

Šta mislite da li strane reči mogu na neki način da doprinose razvoju jezika?

"Kada je jedna domaća reč uobičajena, uzmimo reč 'upravnik' i pojavi se strana reč na datom mestu, danas je to na primer reč 'menadžer', vi odjednom vidite da reč 'upravnik' nema sva značenja koja ima reč 'menadžer'. I odjednom se počne praviti desinonimizacija. Drugačije rečeno, strane reči počinju dobijati malo drugačije značenje od onih koje imaju domaće reči. Tada su strane reči zapravo potrebne, one su obogatile jezik."

Kovačević smatra da nije dobro imati terminologiju samo na maternjem jeziku. Terminologija je vezana za nauku, a nauka je internacionalna kategorija i mora se sarađivati i sa Rusima i sa Nemcima, Francuzima, Englezima. Jedino pitanje koje se postavlja je, do kog nivoa su nam potrebne te strane reči. Bespotrebne strane reči su, smatra profesor Kovačević, balast unutar samoga jezika.

Kako da nađemo meru?

"Ja mislim da je jedina mogućnost vraćanje digniteta (dostojanstva) srpskog jezika. Sve dok je status engleskog jezika kod omladine i dece takav da je on neuporedivo značajniji od srpskog jezika, jer maternji jezik se smatra poštapalicom, opšte poznatom stvari koju svako govori. Dok se ne vrati poštovanje samoga jezika, teško je boriti se protiv tolikih stranih uticaja. Uostalom, srpski jezik nije veliki, kao na primer ruski jezik, koji ima ogroman broj stranih reči, ali je veliki jezik sa ogromnom samoregulativnom moći, tako da se ne vide te strane reči i strani uticaji, jer oni bukvalno dobijaju svoje mesto u kulturnom statusu. Kod nas oni postaju nadređeni onome što je suština srpskog jezika. Iz tih razloga, kad pitate danas za reči koje su došle iz engleskog jezika, mladi danas gotovo da ne znaju njihove ekvivalente na srpskom jeziku, a ne znaju dovoljno ni engleski jezik. Tako se stvara ono što su neki nazvali anglo-srpski, zapravo on nije ni engleski ni srpski. Stvara se jedna vrsta substandarda koji ništi strukturu i jednog i drugog jezika, ali ne mogu da unište strukturu engleskog jezika, on je jezik koji utiče, nego mogu jednostavno da unište strukturu srpskog jezika."

Rekli ste da bi trebalo da se vrati dostojanstvo srpskom jeziku, na koji način se to može uraditi?

"Dostojanstvo se jeziku vraća onoga trenutka kada svi njegovi govornici shvate da je taj jezik ono što ih određuje, što ih čini posebnim, što ih čini Srbima. Kad danas pogledate većinu jezika u svetu, i  pogledate koje su nacije u 19. veku određene kao jezičke nacije, kada je identitet bio upravo jezik, vidite Ruse, Nemce, Francuze, a možemo da krenemo i od Srba. Srbi su zapravo takav identitet napravili. A danas je značajnije da znate engleski i čak da znate da napišete Si-Vi na engleskom, nego da znate na srpskom. Mislim da nije moguće vratiti dignitet jeziku, ukoliko u obrazovnom sistemu srpski jezik ne dobije status kakav ruski ima u svom obrazovnom sistemu. Prvo u osnovnoj školi, ruski, na primer, ima nadpredmetni status, a srpski ima najmanji broj časova. Drugo, sa fakulteta nam izlaze ljudi formalno, prividno obrazovani. Zapravo svi oni koji završe bilo koji tehnički ili medicinski fakultet, pa čak i pravni fakultet, ti ljudi ne bi položili ni test, onaj koji naši osnovci moraju položiti da bi se upisali u srednju školu. Da bi se vratio dignitet, mora biti vraćen srpski jezik u obrazovni sistem. A u obrazovnom sistemu, kao na svakom fakultetu u većini država, srpski jezik bi morao biti bar izborni predmet, kako bi se stekla funkcionalna pismenost."

Kovačević smatra da je danas mali broj funkcionalno pismenih ljudi. "Na isti način ljudi pišu molbe, žalbe i pisma, na isti način pišu priče i misle da je svaki od tih jezika jednak onome 'kafanskom' koji upotrebljavaju svakodnevno. Funkcionalna nepismenost je opšte stanje srpskoga jezika, a to stanje dovodi do opšte jezičke nekulture onih koji bi trebalo da budu funkcionalno pismeni i onih koji bi trebalo da budu pismeni po samom statusu, zato što su završili fakultet. I tu je najveći problem."

Znači trebalo bi da krenemo od prvog dana škole, od prvog razreda?

"Od prvog dana škole imamo problem sa zakonom o jeziku. Službena upotreba jezika nije planirana za školu, već samo za državne službe. Trebalo bi da je službena upotreba književnog jezika prioritetna u obrazovnom sistemu. U zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma, ni službena upotreba maternjeg jezika ni ćiriličnog pisma, nije obavezna u osnovnoj školi, srednjoj, pa ni na fakultetu, jer se službena upotreba vezuje za državnu službu. Mi imamo problem sa te strane koji protivnici srpskog jezika i ćirilice predstavljaju na potpuno drugi način. Oni kažu da postoji zakon o zaštiti srpskog jezika i ćirilice - da, postoji, ali taj zakon štiti jezik u skupštini, u pokrajinama, ali ne štiti jezik u medijima i u obrazovnom sistemu, tamo gde je najbitnija njegova upotreba."