Mnogi od nas uočavaju da se doživljavanje vremena menja sa godinama: na primer, kada smo bili mali, leto je trajalo čitavu večnost, dok kod odraslih nekako proleti brzinom svetlosti. Prvo što nam padne na pamet jeste da letnji raspust traje skoro tri meseca, dok u odraslom dobu malo ko sebi može priuštiti toliko dug godišnji odmor - nedelju, dve, i nazad na posao. U čemu je onda caka? Da li u tome što u različitom urastu na različite načine doživljavamo događaje iz života zbog čega vreme drugačije teče?
Ovu hipotezu potvrđuju i brojna istraživanja koja su sproveli naučnici univerziteta u Budimpešti, a ispitanici su bili podeljeni u dve grupe, od 4 do 10 godina, i stariji od 18 godina. Ove grupe su dobile zadatak da pogledaju dve animacije koje su trajale po minut i bile po bojama i tonu identične, sa jednom jedninom razlikom - u jednoj su bili prikazani različiti (dinamičniji) kadrovi, dok je druga bila monotona. Rezultati su iznenadili istraživački tim: deci se dinamičnija animacija učinila dužom (po mišljenju čak dve trećine dece), dok je kod odraslih situacija bila obrnuta - čak tri četvrtine odraslih okarakterisalo je monotonu animaciju dužom. Presek u doživljavanju vremena dešava se u sedmoj godini: deca tog uzrasta iz mlađe grupe monotonu animaciju okarakterisala su kao dužu.
Sa jedne strane vidimo da je reč o događajima (dinamici), dok se sa druge strane postavlja pitanje kako su oni povezani sa našim doživljavanjem vremena? I šta se dešava u ljudskom mozgu u sedmoj godini što utiče na percepciju. U neurobiologiji osećaj vremena je uvezan sa specijalnim neuronima koji funkcionišu po nekom modelu i u određenom ritmu, poput sata. A postoji i drugi tip "neuronskog sata" koji radi po suprotnom modelu. Orijentišući se na to koji neuroni trenutno rade, mozak vrši proračun koliko je vremena prošlo od kako su neuroni prvi put odreagovali na neki događaj. Doduše, ni jedan ni drugi model ne objašnjava zbog čega se percepcija vremena menja sa godinama.
Odgovor na to leži u psihologiji: u ranom detinjstvu deca vreme ocenjuju po događajima, a ako uzmemo u obzir prethodni primer - više događaja jednako je više vremena. Zbog toga psiholozi preporučuju da se maloj deci vreme objašnjava baš tako, kroz događaje i sa što više detalja: "Vraćam se sa posla posle ručka", "Idemo u park nakon popodnevnog spavanja" i slično, dok, kada su u pitanju dani, najbolji primer je objašnjenje u broju spavanja: "Još tri puta da spavamo pa idemo na more".
Pojam "apsolutnog vremena", u kome vreme teče nezavisno od događaja (i koje vidimo na časovniku), pojavljuje se tek kasnije, između sedme i desete godine. Da, mi upoređujemo neku našu aktivnost sa vremenom provedenim obavljajući je, ali smo svesni da naša aktivnost ni na koji način ne utiče na prolaznost vremena.
Zamislimo na primer, da gledamo jako zanimljiv film - dok ga gledamo, ne padne nam na pamet da pogledamo na sat, ne razmišljamo ni o čemu drugom i trudimo se da ne ispustimo ni jednu jedinu scenu. Sa druge strane, kada je film dosadan, svako malo nam misli odlutaju. Upravo te "epizode" su merilo vremena - i što ih je više, što više mi "lutamo" to nam se čini da je više vremena prošlo.
Zaključak je jedan, odrasli i deca drugačije doživljavaju vreme jer su principi po kojima ga mere različiti.