Strahovi u društvu: Da li smo postali plašljiviji ili imamo previše informacija

Starije generacije se sećaju "sigurnih" vremena, kada se nisu zaključavala vrata od kuće, kola. Mnogi pričaju kako je toliko bilo sigurno svuda da su mogli da spavaju na klupi u parku i da im se ništa loše ne desi. Da li su ta vremena zaista bila sigurna ili je to samo mit?

"Vreme komunizma je svakako bilo mirnije vreme. Ljudi su imali siguran posao, mnogo toga su mogli sebi da obezbede, poput stana koji su dobijali od države ili bar stanarskog prava. Do toga da je svako mogao da završi fakultet besplatno. Firme su čak imale svoja odmarališta. To su bila mnogo mirnija vremena, ne možemo sada to da sporimo. Možemo da se pitamo kakva je paradigma tada bila ovog socijalističkog društva, ali u svakom slučaju bila je humanija, barem po onome što je čovek mogao da oseti na svojoj koži", kaže Biljana Ćulafić.

Psihoterapeut Ćulafić smatra da smo se promenili mi, vremena, kao i društveni kontekst, jer živimo u društvu koje je već 30 godina pod vanrednim stanjem a mi smo zato postali plašljiviji. Ćulafić navodi da dublje razloge straha možemo naći u društvenom kontekstu, od devedestih na ovamo. Poslednjih godina imali smo koronu, nakon toga rat u Ukrajini, ali i zemljotres u Turskoj je mnogim ljudima potpirio strah, smatra psihoterapeut za porodicu i traume.

"Mi smo plašljiviji, ali ne samo zbog medija. Mediji su svakako veliki raspršivač straha, nažalost danas, ako samo prebacite nekoliko kanala, već ćete naći razlog da se plašite. Da se plašite da ćete ostati bez novca, da se plašite neke vremenske nepogode, da se plašite da li će vaše dete biti maltretirano u školi i da se plašite da li ćete vi biti izigrani od nekakve banke, kredita i slično. Rešenje vidim u odgovornom novinarstvu, koje će da se bavi i pozitivnim aspektima koji se dešavaju u društvu. A ti pozitivni aspekti mogu da ukazuju na nadu, na poverenje. Niko neće dobro proći ako priča samo o tome kako je sve strašno, kako je sve užasno, jer time se šalje poruka da nema nade, ljudima se ubija vera, a šta je čovek bez nade." 

• Da li scene nasilja koje svakodnevno vidimo u medijima, filmovima, mogu da proizvedu tako veliki strah kod ljudi?

"Što se tiče scena nasilja u filmovima, one vrlo često ne utiču da se toga ljudi plaše, već dovode do toga da se nasilje, na neki način, posmatra kao deo fantazije, deo nečega što se negde tamo dešava nekome drugom i u stvari umanjuju strah od nasilja. Ja radim sa ljudima koji su doživeli i fizičko nasilje i nasilje koje je ekstremno i zaista to su istraumatizovani ljudi koji su doživeli pretnje, silovanje, oni malo drugačije gledaju na to, jer su doživeli na svojoj koži. Oni kažu: "Nismo verovali da će to da nam se desi, takvo nešto smo videli samo na filmovima". Na žalost, zato što smo videli u filmovima, mi mislimo da se to nama neće dogoditi. Međutim kada čujemo iz crne hronike različite vesti, to itekako širi strah kod ljudi. E sad, te vesti bi trebalo da se prenose odgovorno, treba da dobiju informaciju o tome, ali kada ljudi, onako iscrpno pričaju o tome i prenose svaku sitnicu koja se desila u nekom zločinu, to onda zaista traumatizuje druge ljude i širi strah kod njih."

Sve češće možemo čuti od mladih ljudi, pre svega devojaka, da se plaše da zaustave taksi, fotografišu tablice, telefoniraju prijateljima da ih obaveste da su u taksiju... Šta kod ljudi stvara osećaj straha na ulici, na putovanjima, u saobraćaju, strah od drugih ljudi?

"Pa svakako strah na putu može da bude pojačan posebno u situaciji kad mediji pojačano izveštavaju o saobraćajnim nesrećama. Naravno da može da se pojača trenutno. Strah nastaje takođe ako ste zaista doživeli saobraćajnu nesreću, na žalost. Neki ljudi nakon saobraćajne nesreće ne mogu više da voze, potpuno su ostali blokirani u tom stanju. Strah od drugih ljudi se mnogo proširio tokom pandemije i korona virusa, i to i dalje traje. Na žalost ti socijalni kontakti su, bojim se, trajno oštećeni jer ljudi se plaše da im neko može preneti virus, i dalje izbegavaju okupljanja i uplašeni su od toga. Svi ti pomenuti događaji na svetskom nivou, a i u svakodnevnim aktivnostima, se i te kako odražavaju na strahove ljudi."

• Koji bi bio najbolji "lek" ili šta se u vašoj praksi pokazalo kao delotvorno protiv straha koji deluje kao da nije racionalan?

"Strahovi ne nastaju od medenih kolača. Ma koliko iracionalni bili, imaju neko racionalno polazište i objašnjenje i logiku, a ono je u traumama i konkretno u velikim krizama koje su pogađale naše stanovništvo. I ono što je nevolja, kad mi ne obradimo te strahove, kad se ne pozabavimo njima, kad ih potiskujemo, oni postaju sve veći, odražavaju se na sadašnje događaje, na to da "ovde i sada", i bivamo uplašeni. Vrlo često je taj strah preteran i zato je dobro o tome popričati sa psihoterapeutom ili sa prijateljima koje osoba vidi kao ljude od poverenja sa kojima može da popriča na tu temu, ako su strahovi ipak toliko veliki da i sama osoba primećuje da je preokupljena, onda je psihoterapija dobra polazišna tačka."

Psihoterapeut Ćulafić smatra da je potrebno prihvatiti da ne možemo apsolutno da kontrolišemo život, ali da možemo u velikoj meri da utičemo na njega. Mi možemo na dosta toga da utičemo, a na jedan deo mi ne možemo da utičemo, i moramo da prihvatimo taj rizik koji postoji uprkos tome ipak svaki dan pre svega treba živeti, i da shvatimo, da razložimo čega se bojimo, i popričamo sa prijateljima koliko je to opravdano. Upravo razgovor sa prijateljima i bližnjima naša sagovornica, pored psihoterapije, vidi kao lek u borbi protiv strahova.

"Popričajte malo sa prijateljima, oni će vam pomoći da bolje vidite stvari i da shvatite da su to iracionalni strahovi. Jedan od najboljih načina za pobeđivanje tih strahova je svakako psihoterapija, jer tu se radi na tome da ta uverenja koja nisu korisna za vaš život, mogu da se promene, da vidite odakle dolaze uverenja. Nekad to zaista ide iz traume, iz nekih loših iskustava. Mnogi ljudi danas imaju strah od siromaštva, prošli su rat, sankcije, siromaštvo, tako da taj strah nije neopravdan strah. Ali uverenje da ćete osiromašiti, nije opravdano ako imate posao, ako vaša supruga ima posao, ako imate neku sigurnost. Postoji rizik, ali on je jako mali i uprkos tom riziku mi svaki dan treba da živimo", kaže Biljana Ćulafić.