Za prvi u istoriji sladoled možemo da zahvalimo Kinezima, koji su pre nešto više od pet hiljada godina prvi put led sa planinskih vrhova pomešali sa usitnjenim voćem i tako poslužili. Ipak, Evropljani su morali dosta da pričekaju: do Evrope je recept za omiljeni slatkiš stigao tek sa Markom Polom, koji je obilazivši istočne zemlje, oduševljen sladoledom, recepturu poneo sa sobom. Od tada se sladoled služio samo na dvorovima kraljevskih i carskih porodica, gde su ga vešte ruke poslastičara usavršavale.
Plombir - komplikovani sladoled iz tenka
Iako prilično hladna zemlja, ni Rusija nije zaostajala kada je ovaj ledeni slatkiš u pitanju, a najpopularniji sladoled svih vremena bio je plombir. Kaloričan i sa mnogo mlečne masti, ovaj neverovatno ukusan slatkiš do srca svojih potrošača brzo je našao put, sve dok 1917. godine nisu počela vremena revolucije, kada je proizvodnja prestala. Iznova su ga se setili tek 1932. godine, kada su sovjetske fabrike otpočele ponovnu proizvodnju plombira.
Plombir je imao reputaciju "komplikovanog" za proizvodnju sladoleda, ne zbog sastojaka, već zbog načina pripreme koji je zahtevao takozvani "tenk". Ne, ne onaj borbeni, već krajnje mirne prirode "tenk", kako se nazivala mašina u kojoj je plombir sazrevao. Plombir važi za veoma zdrav sladoled koji sadrži veliku količinu kalcijuma, a njegovi sastojci isključivo su prirodnog porekla: mleko, kajmak koji nastaje na površini kada se mleko prokuva i daje sladoledu masnoću, jaja i šećer. Nakon što bi se svi sastojci sjedinili, plombir bi se zamrzavao prvi put u "tenku", na "visokim" temperaturama od -2 do -4 stepena, i ostavljao da odstoji, odnosno sazri, a tek nakon sazrevanja bi se pakovao i zamrzavao na niskim temperaturama, kako bi zadržao čvrst oblik, a hrskava čašica korneta ostala baš takva.
U Sovjetskom Savezu plombir je brzo očarao sve generacije, od onih najmlađih do najstarijih, koji su i leti i zimi stajali u redovima ispred tržnih centara GUM i "Dečji svet", gde se prodavao najlepši plombir, ne bi li sebi kupili dnevnu dozu radosti. Cena plombira varirala je u zavisnosti od proizvođača: običan plombir u čašici korneta koštao je prvo 19, a zatim 20 kopejki (para), zatim "Kaštan" (plombir na štapiću preliven čokoladom) bio je nešto skuplji, 28 kopejki, a tu je bio i "Porodični" plombir u kutiji ili aluminijumskoj foliji koji se prodavao za 48 kopejki i bio namenjen, kako i sam naziv kaže, za porodičnu upotrebu.
Neponovljivi ukus sovjetskih vremena i danas se može pronaći (iako dosta teže), budući da se retko koji proizvođač danas pridržava originalne recepture koja sadrži isključivo gore navedene sastojke. Ipak, nije nemoguće pronaći "Zlatni standard", plombir koji je garantovano izrađen baš onako kako se pravio u sovjetska vremena i koji sa prvim zalogajem vraća u doba Sovjetskog Saveza.
Pohovani sladoled - nemoguće je moguće
Pohovani plombir dokaz je da nemoguće ne postoji, a ovaj vid sladoleda jedan je od retkih koji se neće pretvoriti u tečnu masu kada se proprži, jedino je važno da se vodi računa o načinu pripreme i ispoštuje procedura. Da biste dobili pohovani plombir potrebno je da kugle sladoleda uvaljate u jaje, kokosovo brašno, a zatim i u kukuruzni kornfleks i zatim "bacite" na tiganj, i nakon par minuta okretanja, pohovani sladoled je gotov!