Magazin
Umetnička dela koja su izazvala skandal
Da li je prihvatljivo da autor prodaje svoj izmet? Da li se izbrisani crtež može nazvati crtežom i da li je korišćenje sopstvene krvi kao deo skulpture validan princip rada? Za sledeće umetnike, odgovor je: da.
Pre nekoliko vekova, prikazi nagih tela u umetničkom radu su mogli okončati karijeru umetnika. Danas, takvi muški i ženski aktovi spadaju u neke od najprefinjenijih oblika umetnosti.
Ipak, Mikelanđelova statua Davida proglašena je "pornografskim sadržajem" u Floridi, nakon što se roditelj učenika jedne škole pobunio protiv prikazivanja dela đacima, zbog predstave nagog muškog tela. Odluka mnogima deluje suludo, pogotovo ako uporedimo statuu sa mnogim delima nastala vekovima nakon Davida.
Svet umetnosti je pun ekscentrika, zanimljivih priča i anegdota iz kojih je nastalo na hiljade inovativnih, nekonvencionalnih i kontroverznih radova. Neki od najpoznatijih i najšokantnijih dela modernog doba su:
"Stalak za šešir, sto i stolica", Alen Džouns, 1969
Britanski pop-umetnik bio je na meti mnogih kritičara kada je predstavio svoje skulputre žena, koje su pozicionirane i "služe" kao nameštaj. Mnogi su smatrali da je rad šovinistički, a jednom prilikom su aktvisti polili kiselinu po "Stolici", tako da se njeno lice poptuno istopilo.
Džouns je objasnio da rad nije prikaz scene, već su figure "Alat za sliku ili skulpturu. Nije prikaz određenih osoba, već psihološka konstrukcija."
Publika je negodovala i oštro kritikovala delo, pogotovo zbog feminističkih pokreta koji su počeli da se razvijaju sedamdesetih. Mnogi su smatrali da je Džouns jednostavno prestravljen idejom žena i da su skulpture koje ih prestavljaju kao predmete, dokaz njegove nesigurnosti. Jedan kritičar umetnosti je 2004. godine dao svoj osvrt:
"Više od tri decenije kasnije, ovaj rad i dalje prouzrokuje jake emocije i ispituje seksualnost i psihologiju posmatrača, bez obzira na godine, pol ili životno iksustvo. Ali nekoliko trenutaka razmišljanja bi bilo dovoljno da pojedinac shvati da je delo samo manifestacija fantazije i mašte, kao i da se ismevaju očekivanja muškaraca."
"Umetnikov izmet (Merda d'artista)", Pjero Manconi, 1961
Italijanska umetnost se najčešće asocira sa delima kao što su "Tajna večera", "Venera", Duomo u Milanu i na stotine drugih, koji čine veliki deo istorije umetnosti Zapada. Među navedenim "prefinjenim" delima, nalazi se i avangardni rad Pjera Manconija. "Umetnikov izmet" se sastoji od devedeset konzervi, napunjene autorovim izmetom. Manconi je prijatelju napisao:
"Voleo bih da svi umetnici prodaju svoje otiske prstiju ili održe takmičenja, kako bi videli ko će nacrtati najdužu liniju ili da prodaju svoj izmet u konzervama. Otisak prsta je jedini deo ličnosti koji se može prihvatiti: ali, ako kolekcionari žele nešto veoma intimno, onda je to umetnikov izmet, ali da je zaista njegov."
Mnoge konzerve su se prodavale za stotine hiljada dolara na aukcijama u proteklim decenijama. Pošto bi vrednost dela opala kada bi se konzerve otvorile, niko do sada nije mogao da proveri šta se zaista nalazi u unutrašnjosti.
"Izbrisan crtež de Kuninga", Robert Raušenberg, 1953
Američki umetnik Rober Raušenberg je zamolio svog prijatelja, apstraktnog ekspresionistu Viljema de Kuninga, da mu dozvoli da izbriše njegov crtež i predstavi ga kao delo za sebe. Želeo je da sazna da li se umetnost može dobiti ne samo kreiranjem, već i brisanjem (oduzimanjem).
Delo je beli papir na kome se mogu videti blagi tragovi izbrisanog crteža, koji posmatrača navodi da odluči da li se rad bez prikaza uopšte može nazvati radom, kakvu ulogu ima sam proces nastanka određenog dela, kao i da li "negativni" prostor ima svoj značaj.
"Ja", Mark Kvin, 1991
Svakih pet godina, u trajanju od pet meseci, britanski umetnik Mark Kvin bi iscedio pet litara krvi i ispunio providne, zamrnute kalupe svog lica. Dobijeno je delo za koje se može reći da je zaista deo umetnika. Isprva je bio kritikovan i nazivan "vampirskim", ali autor je pretvorio naizgled morbidno delo u univerzalni prikaz prolaznosti.
Proces i rezultat predstavljaju jaku simboliku, jer je Kvin počeo da pravi skulpture kada je bio alkoholičar. Želeo je da predstavi zavisnost, kao što skulpture zavise od frižidera koji ih održava "svežim". Svakih pet godina se dodaje još jedan narativ, tako da su skulpture prikaz autoportreta/čoveka koji se neprestano menja.
"Drvo", Pol Makarti, 2014
Instalacija na naduvavanje, visoka 24 metra, bila je izložena samo dva dana u Parizu, dok je posmatrači i prolaznici nisu poptuno vandalizovali i ispumpali. Trebalo je da predstavlja veliko božićno drvo. Javnosti se nije dopala očigledna asocijacija na seks-igračku, a autor je izjavio da je to bila njegova šaljiva namera.
Skulptura je bila kontroverzna tema, a prilikom postavljanja, osoba sa ulice, koja je posmatrala proces, ošamarila je autora zbog velikog ogorčenja na rad. Prodavci seks-igračaka su navodno imali mnogo više mušterija nakon ovog skandala. Dve godine kasnije, instalacija je ponovo postavljena na ranču u Americi, gde su posetioci bili oduševljeni apsurdnim delom.
