Najmlađi patološki kockar ima 12 godina (igra sa tatom rulet, a počeo je sa aparatima kad je imao manje od 10 godina uz brata). Prosek godina učenika koji patološki kockaju je 17. Ovi podaci su nastali u istraživanju centra "Život nije igra", za prevenciju i odvikavanje od patološkog kockanja.
U pomenutom istraživanju je učestvovalo 790 učenika iz tri osnovne škole i tri srednje škole sa teritorije Novog Sada. Uzrast ispitanika je od 11 do 20 godina. Cilj istraživanja je procena rasprostranjenosti igara na sreću i klađenja na uzrastu osnovne i srednje škole, kao i procena učestalosti patološkog i problematičnog kockanja.
Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je 2012. godine proglasila patološko kockanje za bolest zavisnosti bez supstance. Kockanje menja i njihovu ličnost, pa osobe postaju neodgovorne i nemaju interesovanja za bilo šta, sem za kockanje.
Iako deluje da je svakoga dana sve veći broj kladionica u našoj zemlji, naš zakon zabranjuje kladinice u blizini škole na 200m, a vrata svima ispod 18 godina bi trebala da budu zatvorena. Međutim, svaki peti učenik kaže da je bio tokom velikog odmora u kladionici ili u kockarnici. Statistika kaže da će svaki peti koji uđe postati zavisnik.
"Zakon bi trebalo da se promeni i da se kladionice izmeste van vaselja", kaže Jasmina Leković, psiholog iz centra "Život nije igra" za RT Balkan. Leković kaže da je njeno istraživanje pokazalo da deca iz velikog grada kao što je Novi Sad imaju veći pristup kockarnicama i znatno više igraju igre na sreću.
Roditelji u početku apsolutno ne primete da im nekad nestaju pare sa računa, jer su to uvek neki manji iznosi, ali kada dete uđe ui velike dugove zbog kocke spremni su da prodaju zemlju i zatim misle da je to rešeno.
Kako navodi psiholog Leković, znaci kockanja koje roditelji obično primete su:
- Krađa novca, zlata i drugih vrednih stvari iz kuće
- Izbegavanje članova porodice i pokazivanje netrpeljivosti u komunikaciji sa njima
- Nervoza, razdražljivost, zabrinutost i odsutnost
Roditelj bi trebalo da se obrati nekome ko radi sa bolestima zavisnosti, smatra psiholog. "Prvi dolazak na lečenje je u pratnji roditelja, i dete bi trebalo da bude svesno da je napravilo problem, da je uzeo novac iz kuće. Da ima problem koji ne može da kontroliše. Većinom deca dolaze da umire porodicu, jer njima je teže da osete na svojoj koži šta su uradili." Deca nisu potrošila svoj novac, a dugove su morali da vrate roditelji.
"Roditelj traži obećanje da se to više neće ponoviti. Ne shvatajući da je dete već ušlo u problem. I onda se to ponavlja i po nekoliko puta, nekoliko godina. Desi se da roditelji vraćaju dugove zelenašima po nekoliko puta, pa se tek onda jave".
Psiholog Leković smatra da bi dobro rešenje bilo naći način da deca "isplate" svoj dug. Da li radom u okviru porodice, u kući ili nekim sezonskim poslom poput branja voća, kako bi osetili na svojoj koži gubitak novca svojoj porodici.
Kockanje i iskustva slična njemu su toliko rasprostranjena da ih deca vide kao normalan deo svakodnevnog života, uključujući i sport. A reklame šalju poruke da je zabavno, uzbudljivo i način da se pridruže drugima i lako se obogate.
"Reklamiranje bi trebalo zabraniti potpuno jer se promoviše laka zarada, kao i to da je kockanje društveno prihvatljuvo. Poznati prihvataju reklamiranje kladionica, a svesni su da će uticati na decu", kaže psiholog.
Kako pomoći detetu u okviru porodice
Objasniti kako funkcioniše kockanje - deca u višim razredima osnovne škole su generalno spremna da uče o ovome, a šanse za pobedu (zaradu klađenjem) mogu im se objasniti na način koji dete može lako da razume. Da bi se to uradilo, može se uporediti verovatnoća pobede sa drugim šansama. Na primer - "Šansa da dobijete na lutriji je 1 prema 15 miliona. A šansa da vas tokom života pogodi grom je 1 u 300 000". Objasniti i da su kockarske kompanije osnovane da zarade više novca nego što isplaćuju kockarima, jer da nisu zaradili, ne bi mogli da ostanu u poslu.
Za tinejdžere koji imaju probleme kod kuće ili u školi, kockanje može biti zabavan, ali štetan način da se izbore sa dosadom ili da pobegnu od stresa ili drugih problema. Obratiti pažnju na socijalne, obrazovne ili mentalne probleme deteta, na taj način će se možda sprečiti nezdrave aktivnosti poput kockanja.
Istovremeno, podstaći pozitivnije vannastavne aktivnosti koje mogu pomoći detetu da se oseća dobro, da se zabavlja i smanji stres.
Razmisliti o porodičnim stavovima i aktivnostima. Stav vaše porodice prema kockanju može uticati na vaše dete. Što je dete manje izloženo poker mašinama, lutriji, kartama za grebanje ili sportskim opkladama, manja je verovatnoća da će kockanje videti kao zabavu. Takođe je manje verovatno da će razviti problem. Zabrinjava i podatak da se deca mlađa od 10 godina susreću sa igrama na sreću uz pomoć roditelja koji ih uvode u taj svet.
Vredno je razmisliti o tome koliko često se koristi jezik kockanja da se ohrabre deca. Na primer - "Kladim se da ne možeš da plivaš na drugu stranu bazena. Ako to uradiš, kupiću ti sladoled!"
Međutim, naša sagovornica smatra da je bitno da se roditelj aktivno uključi u kontrolu svog deteta. "Moramo da postavimo granice u smislu finansija, dete ne sme imati pristup računu, karticama, pinu. Roditelji sada daju previše slobode svojoj deci", kaže Leković i dodaje da bi trebalo detetu pregledati torbu, novčanik, džepove kako bi imali kontrolu gde je i šta radi. Trebalo bi, smatra ona, uvesti i roditeljsko praćenje, kao i kontrolu nad mobilnim telefonom i sajtovima koje dete posećuje, jer je onlajn kockanje izuzetno prisutno.
Decu u Srbiji na igru na sreću motiviše zabava, povećanje budžeta, često igraju iz dosade ili kad ih društvo pozove da "ubiju vreme". Ako dobiju novac od igara na sreću, 41 posto učenika najviše troše na izlaske i provod, zatim na garderobu, ponovno ulaganje novca u nastavak kockanja, a 9 posto njih će dobitak dati na drogu.