Iako ga mnogi ne doživljavaju kao takvog, strah je zapravo korisna emocija koja je povezana sa instinktivnim osećajem samoočuvanja. Da nema straha bili bismo u stanju da činimo raznorazne gluposti: hodali bismo po ivicama zgrada, proveravali koliko je zapravo opasan tigar koji sedi u kavezu zoološkog vrta ili ronili sa ajkulama u sred okeana bez imalo strepnje za naš život. Dakle, strah je zaštitni mehanizam koji se aktivira u situacijama kada osećamo da nešto može da nas na bilo koji način ugrozi. Ipak, u savremenom svetu naši životi su dosta bezbedni, a osim osnovnih mera predostrožnosti u saobraćaju ili prilikom korišćenja električnih uređaja, gotovo da nema razloga za bojazan po život. Dakle, osećaj straha suštinski ne bi trebalo da bude prisutan non-stop.
Zbog čega se onda u nama javlja strah u svakodnevnom životu i kako se rešiti tog osećaja koji nas tišti i unosi nemir u naše misli?
Jesu li naši strahovi racionalni ili ne i kako ih se rešiti
Pre svega, važno je razumeti jesu li ti racionalni ili ne, a zatim i na koje načine se sa njima možemo izboriti. Postoji dva tipa strahova, oni koji su instinktivni odnosno urođeni i o kojima je bilo reči na samom početku i one koje smo stekli tokom života i koji su najčešće "glavni krivci" za nelagodnosti koje doživljavamo u različitim situacijama, poput straha od mraka, zatvorenog prostora, pa čak i javnog nastupa. Preostaje dakle pitanje, na koje načine takve strahove pobediti?
Kao što postoji dva tipa strahova, tako postoji i dva tipa borbe sa strahovima: prvi je introspekcija ("razgovor" sa samim sobom u cilju razumevanja uzroka i pronalaženja rešenja), a drugi je rad sa psihoterapeutom na otklanjanju temelja na kojima su se strahovi razvijali sa ciljem rešavanja njihovog nastanka. Oni koji su u stanju da svoje strahove "drže pod kontrolom" samostalno spremni su da dođu do korena problema i raščlane sve do najsitnijih detalja kako bi razumeli sve uzročno posledične veze svojih osećanja kako bi zatim "izlečili" sebe od osećaja koji ih tišti. Kako bismo olakšali taj "razgovor" sa samim sobom, možemo se poslužiti jednostavnim tehnikama odnosno smernicama:
Strah nije nešto što bi trebalo da poričemo – kako smo i ranije napomenuli, strah je više dar koji nam pomaže da preživimo nego prokletstvo i upravo zbog toga je važno da svoje strahove ne poričemo nego prihvatimo,
Potrebno je da upoznamo sebe - šta nam naš strah govori, kakva još osećanja u nama izaziva i zbog čega osećamo strepnju u nekom trenutku? Ovo će nam kasnije pomoći da pronađemo adekvatne strategije u borbi sa strahovima.
Strahove bi trebalo racionalizovati - strah bi bio sasvim očekivana reakcija kada bismo videli ispred sebe vatrenu buktinju, ali ukoliko svaki put uključujemo ringlu sa mišlju da se ona može zapaliti i izazvati požar - u pitanju je iracionalan strah. Dakle, važno je da u svojim mislima jasno "dodelimo" nekom strahu verovatnoću ostvarenja što će nam pomoći da bojazan držimo "pod kontrolom".
Kako se drugi bore sa strahovima - sjajan način da svoje strahove "obuzdamo" jeste posmatranje drugih ljudi koji vode istu bitku. Ukoliko se bojimo letenja avionom, iskustvo drugih ljudi koji su taj strah pobedili može nam biti korisno da i sami izađemo kao pobednici.
Izbegavanje nije uvek rešenje – odnosno jeste, ali privremeno. Pre ili kasnije u životu se možemo susresti sa situacijom da nećemo moći da izbegnemo to isto letenje avionom ili plovidbu brodom, a tada će borba sa neminovnim suočavanjem potencijalno biti teža.
Tehnike relaksacije mogu olakšati stresnu situaciju - u momentima kada nas paralizuje strah, tehnike disanja ili meditacije mogu biti itekako korisne u suzbijanju osećaja nemoći. Prebacivanjem fokusa sa samog straha na disanje ili umirujuće zvuke pučine ili kiše pomoći će nam da se "vratimo u normalu".
Ipak, ovaj vid "autoterapije" nije delotvoran u sto posto slučajeva: nisi su svi u stanju da svoje strahove raščlane "u sitna crevca", niti je svako ko ih tako razloži sposoban da pronađe adekvatan modalitet za borbu sa njima i strahom kao njihovom posledicom. Zbog toga je važno na vreme prepoznati iracionalne strahove koji nam remete svakodnevno funkcionisanje i obratiti se terapeutu za pomoć u njihovom rešavanju ukoliko nismo u mogućnosti da to rešimo samostalno.
Gde "žive" strahovi i da li se oni mogu "izbrisati"
Tim naučnika kalifornijskog univerziteta na čelu sa Jun-Hjong Čoom sproveli su zanimljivo istraživanje kako bi razumeli gde se u mozgu skladišti informacija o strahovima i da li postoji način da se oni "izbrišu" iz memorije, a rezultati ispitivanja sprovedenih na miševima doneli su zanimljive rezultate: nervne ćelije u frontalnom (prednjem) korteksu počele su da formiraju nove veze sa drugim nervnim ćelijama u forntalnom korteksu prilikom doživljaja straha, a osećaj se memorisao baš na tom mestu. Ali, to nije najzanimljiviji deo njihovog naučnog istraživanja! Čoova studija pokazala je da se osećaj straha može "izbrisati" ukoliko se prekinu nervne konekcije nastale prilikom doživljaja istog i koje prenose strah unutar frontalnog korteksa.