Tajne čuvenih haljina sa umetničkih platna - Ono što otkrivaju mnoge je iznenadilo

Umetnost nam pomaže u otkrivanju prošlosti. Detalji na slikama mogu ispričati bogate priče o vremenskom periodu u kom su nastale, a u ovom slučaju, sledeće tri haljine su na poseban način opisale kako su žene mogle biti predstavljene kroz istoriju, iz perspektive tri različita umetnika:

"Ljuljaška" - Žan-Onore Fragonard, 1767. god.

Osim što je dobar primer autentične rokoko mode, "Ljuljaška" predstavlja jednu prilično skandaloznu dvorsku scenu. Sliku je naručio jedan francuski dvoranin i tražio je da ga Fragonard predstavi sa svojom ljubavnicom, dok njen muž posmatra scenu iz pozadine. Slika je pravo oličenje raskoša, ali i dvorskog života "u četiri zida".

Haljina koju žena nosi najviše privlači pažnju, jer njena pastelno roze boja deluje veoma upečatljivo u kontrastu sa zelenom pozadinom. Tkanina koji leti u vazduhu je vazdušast i pokret ljuljanja deluje veoma ubedljivo. Mekani, ali i energični potezi četke dočaravaju koketni trenutak razmenjen između ljubavnika.

Prethodno napomenut trenutak je ujedno bio i veoma kontroverzan za svet umetnosti 18. veka, a gospođina haljina igra veliku ulogu. Pošto su korseti, slojevi i mnoge postave bile deo svakodnevne garderobe za žene, jedini način na koji je subjekat sa slike mogao "zaviri" ispod toliko materijala je bio – kad je dama u vazduhu, dok joj se podiže suknja, koja je lepršala u dočaranom trenutku. Slika je bila u privatnom vlasništvu, tako da je umetnik imao veću slobodu.

Haljina je takođe simbol rokoko mode – pastelne svile, pliš, čipke, veliki šeširi, mnogo mašni, nakita i dr. su bili neophodni u ormaru svake ugledne dame. Predstavljao je izražen kontrast između društvenih slojeva i pravi je simbol idiličnog dvorskog života pred revoluciju.

"Portret gospođice Lojd", "Morska obala" - Džejms Tiso, 1876./1878. god.

Džejms Tiso je često slikao članove visokog društva i beležio najnovije modne trendove vremena. Predstavljao je period istorije modnog dizajna u kome su su suknje i haljine postajale uže, ali i opuštenije. Sledeća bela haljina sa žutim mašnama, prikazana je u dva različita konteksta.

Na prvoj, gospođiva Lojd nosi haljinu kako bi je nosila svaka elegantna dama u javnosti. Pažljivo zakopčana, uz korset i pravilno držanje. Ekspresija i stav žene ukazuju na ozbiljnost scene i njen karakter, što dočarava očiglednu emotivnu distancu između umetnika i modela.

Druga predstava iste haljine je veoma drugačija. Model na slici je Ketlin Njuton, njegova ljubavnica. Scena možda ne deluje toliko interesantno savremenom čoveku, ali zapravo predstavlja suptilne znakove bliskosti i opuštanja sa voljenom osobom, što nije bilo prikladno za prikazivanje na umetničkom delu. Njuton sedi na kauču, opušteno naslonjena, a dugmad i mašnice sa haljine su odvezane, ostavljene po strani ili zdgužvane. Suknja slobodno pada na nameštaj i njena ekspresija je topla i zavodljiva.

Obe žene su predstavljene na veoma drugačije načine, iako je u pitanju isti odevni predmet. U ovom slučaju, stanje bele haljine može mnogo da govori mnogo o odnosu umetnika i modela. Jedna je konvencionalna i pristojna, dok je druga osećajna i skoro previše intimna za posmatrače 19. veka.

"Muzičar" - Tamara Lempicka, 1929. god.

Lempicka je slikala portrete koji opisuju žene dvadesetih godina, kada je ženska moda postajala praktičnija i stavovi o tradicionalnoj ženstvenosti su počeli da se menjaju. Art deko slikarka je postala poznata po prikazima poznatih ličnosti u kubističkom maniru, po kome je postala prepoznatljiva.

Muza za sliku je bila Ira Pero, predstavljena kao fizička manifestacija muzike. Plava haljina koju nosi naglašava ples, jer su suknje postale kraće i tanje, olakšavajući kretanje i obavljanje mnogih poslova. Vidi se specifična tehnika slikarke – jarke boje i duboke senke, koje dočaravaju kontrast.

Lempicka je bila inspirisana mnogim renesansnim majstorima i koristila je slične motive, ali na moderniji način. Plava boja se često videla na naslikanoj Bogorodici i mnogim svecima. Ultramarin je bila veoma skupa, pa je bila rezervisana isključivo za ikone i dvorske slike. Tamara je plavu koristila kao vodeći deo slike, naglašavajući dominantost modela, njeno samopouzdanje i slobodu pokreta.