Kćerka Petra I bila je poznata po svom neverovatno jednostavnom karakteru, a njeno ponašanje oduvek je izlazilo iz okvira "carskog": obožavala je veselje, raskoš i glamurozne toalete, a neretko je bila i u društvu raznih momaka. Ovakvo njeno ponašanje imalo je posledice po njenu reputaciju i bez obzira na status njenog oca, Petra I, budući francuski kralj Ludovik XV odbio je da oženi mladu Jelisavetu.
Zabranjena ljubav mlade Jelisavete
Nakon fijaska sa Ludovikom XV, Jelisaveta se naprasno zbližila sa svojim sestrićem, Petrom II, koji je tada došao na presto, a u društvu su kružile priče i da je mladi imperator zaljubljen u svoju tetku: abronoše su pratile svaki njihov korak, pohode u lov i piknike, a oni najkreativniji su čak govorili i o tome da su planirali svadbu, ali da se crkva nije složila budući da su bili bliski rođaci.
Ipak, nije samo crkva bila protiv njihove ljubavi, već i velmože Menjšikovi i Dolgoruki, koji su Petra II savetovali u upravljanju Rusijom - njegova prisnost sa Jelisavetom za njih je bila povod za sujetu i borbu za uticaj, a njihov strah da će izgubiti vlast nad Petrovim odlukama poslužio je kao povod za njihov tajni plan: da Petra ožene jednom od njihovih ćerki. Ipak, nisu stigli da svoj lukavi plan sprovedu u delo - Petar je umro rano i sasvim neočekivano.
Prvi se brakovi u vodu bacaju
Svoj prve pokušaje bračnog života Jelisaveta je imala još za života Petra II: prvo sa general-majorom Aleksandrom Buturlinim, a zatim i sa mladim vojnikom Semjonom Nariškinim - obojicu je Petar II prognao i podvrgao sramoti, pretpostavlja se zbog ljubomore.
Nakon Petrove smrti na presto je došla Ana Ioanovna, sestričina Petra I, a za vreme njene vladavine Jelisaveta je bila veoma poželjna "udavača": njoj su se udvarali prinčevi drugih zemalja, što je Anu veoma ljutilo, pa u naletu ljubomore i želje za dominacijom, nije želela da da blagoslov. Tako je Jelisaveta, u ranim tridesetim, ipak, ostala sama.
Najpoželjniji neženja osvojio srce Jelisavete, na poklon dobio titulu i dvorac
Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, Jelisaveta je upoznala Alekseja Razmovskog, a ljubav među njima planula je gotovo istog trenutka. Mladi Razumovski važio je za najlepšeg muškarca u čitavoj Ruskoj imperiji, a njegovu pomoć da se domogne prestola Jelisaveta je nagradila i visokim zvanjima i titulom grofa.
Prema legendama, upravo je on odveo Jelisavetu pred oltar davne 1742. godine: u crkvi u kojoj su se venčali jako dugo čuvani su dokazi o njihovoj svadbi, a kasnije je Jelisaveta kupila ne samo tu crkvu, već i celo selo u kome se ona nalazi i sagradila svom suprugu dvorac.
Ipak, i pored velike ljubavi koja je krunisana brakom, Jelisaveta nije želela da svoj status javno iznosi: ne samo da je i ona već bila "u godinama" (po tadašnjim merilima), već je i sam Razumovski bio ne tako dobrog porekla, a to bi moglo da razljuti aristokratiju. Naravno, to nije ni na koji način uticalo na njihov odnos - Jelisaveta je svog supruga obožavala, a njegov uticaj na nju ticao se svega, pa i njene vladavine.
Kasnije, već u četrdesetim godinama, imperatorka je imala još jedan "izlet" u svet muškaraca, a ovoga puta njen favorit bio je mladi grof Šuvalov: tokom njihove "romanse" on je postao jedan od najvećih prosvetitelja Rusije i osnovao Moskovski univerzitet i Akademiju umetnosti. Ipak, "romansa" nije potrajala, a do same smrti Jelisaveta je ostala prisna sa Razumovskim.
Nezvanični naslednici - mit ili istina
Pored legende koja je kružila o tajnom braku Jelisavete i (sada već) grofa Razumovskog, i njihovo potomstvo neretko je bilo predmet spekulacija - i dok zvanični izvori navode da nije imala naslednike, abrovi su tu da demantuju ove navode. Naime, savremenici ovog para tvrdili su da su imali dvoje dece - sina i kćerku.
Navodno, Jelisavetina kći bila je poznata knjeginja Tarakanova, a njena sudbina nije bila tako svetla kao Jelisavetina: ona je nasilno odvedena u manastir u Moskvu, gde je i dočekala svoju smrt. Kasnije, u narodu su se pojavili i brojni navodni naslednici, a jednu njihovu "kćerku" su čak i uhapsili i zarobili u Petropavlovskoj tvrđavi po naređenju Katarine II - to je bio jedini način da se sačuva obraz Jelisavete, premda je zvanično ona bila neudata do same smrti.