Saveti psihologa: Kako prepoznati lažova

Ljudi svakodnevno lažu, ali kako razotkriti laži? Ričard Vajzman profesor socijalne psihologije daje uvid u bolje razumevanje lažova. On daje savete kako prepoznati osobu koja laže, šta potražiti u govoru tela i koje su to situacije kada je primereno lagati, prenosi Bi-Bi-Si.

"Želeo sam da napravim eksperiment na Bi-Bi-Siju u kome bismo intervjuisali političare na radiju. Neki bi lagali, a neki govorili istinu, a publika bi procenjivala i telefonirala nam da kaže ko laže. Nije nas iznanadilo da nijedan političar to nije želeo da uradi. Stupili smo u kontakt sa osobom koja je radila mnogo političkih intervjua i on je pristao da bude deo ovog eksperimenta", kaže profesor Vajzman.

Profesor je dva puta intervjuisao svog sagovornika, a svaki put su pričali o omiljenom filmu. Sagovornik ga je jednom slagao, a jednom je govorio istinu. Intervju je prenošen uživo na TV, a usledilo je oko 30.000 poziva. Javnost je tumačila da li je intervjuisani govorio istinu i uspeli su da razotkriju laž u 50 posto slučajeva. Profesor je objavio transkript intervjua u novinama, a audio verziju je emitovao u radijskom programu. Kada su uklonjeni vizuelni elementi, odjednom su ljudi lakše uspevali da detektuju laž.

Vizuelni znaci su veoma kontrolisani. Način na koji se gestikulira, osmehuje i gleda je uvek pod kontrolom. Međutim, kada je u pitanju govor, koje reči se izgovaraju i kako, nije nešto o čemu se mnogo promišlja. Fokusiranjem na audio zapis, bolje se detektuju laži.

Da li je tačna popularna tvrdnja da ukoliko neko laže gleda gore desno

Verovanje da će neko na tako očigledan način pokazati da laže, je samo jedan od najpopularnijih mitova. Profesor Vajzman kaže da postoje ljudi koji su donosili velike odluke na osnovu uverenja da osoba koja laže gleda gore desno. 

"Potpuno je normalna reakcija da ukolikopokušavate da se setite nečega, često skrenete pogled. Međutim, to je prihvaćeno širom sveta kao znak obmane", kaže profesor.

Nasuprot opštem duboko usađenom verovanju, uopšte nema indikacija da se pokreti očiju odnose na to da li neko laže ili ne. Naučnici se slažu da nema dokaza da pokreti očiju govore bilo šta o laži.

Da li su ljudi u stanju da kontrolišu govor tela kada lažu

Neki ljudi su vešti u kontroli tela dok izgovaraju laž, ali većina nije sposobna da sitne gestove sakrije. Ono što se obično traži kada pokušava da se razotkrije ko laže, je šta je to što odstupa od uobičajenog ponašanja određene osobe.

Još jedan od opšte poznatih pokazatelja lažova  je "češkanje" nosa, dokazano je da ne znači uvek da osoba laže, već može biti znak i da osoba govori istinu. Nema svrhe gledati samo jednu akciju i odlučiti da li je neko slagao. U radu na detekciji laži, potrebno je obratiti pažnju na određene signale koji su većinom verbalni.

Trebalo bi tražiti oklevanja, veću pauzu između kraja pitanja i početka odgovora (tada verovatno onaj ko laže razmišlja o svojoj laži) i odbaciti sve detalje. Tražiti rečenice i odgovore u kojima se odbacuju reči poput "mene", "moje" ili "ja". Činjenica je da je laganje kognitivno teško, jer se u laži mora misliti o tome šta osoba koju lažete zna, šta će se uklopiti u priču koju ste već pričali, šta ste već rekli i sve te stvari opterećuju um onoga ko laže.

Da li se može postati dobar lažov

Sa stanovišta psihologije, postoji teorija malog uzbuđenja (ona objašnjava da ljudi sa poremećajem pažnje, hiperaktivnošću ili asocijalnim poremećajem ličnosti, traže samostimulaciju prekomernom aktivnošću kako bi prevazišli svoje stanje izuzetno niskog uzbuđenja). Kako se ponaša onaj ko laže, kada na njega primenimo ovu teoriju? Kada neko laže oseća se krivim i zbog toga može početi da se znoji i kreće, da radi stvari koje rade ljudi kada su fizički aktivni.

Međutim, ako je određena laž već izrečena nekoliko puta ili pojedincu nije stalo do laganja, ili čak ako se laže za neko veće dobro, možda ipak neće doći do osećanja krivice.

Psiholozi smatraju da je važno zapamtiti da ljudi mnogo lažu, a "velike" laži su samo jedan deo komunikacije u društvu. Većinom laganje zapravo povezuje ljude. Na primer, kada se na ulici sretnu poznanici reći će:"Baš mi je drago što te vidim", a ta izjava može, ali ne mora da bude istina. Ako neko ne oseća da je pod stresom kada laže, neće pokazati nijedan od tih signala.

Iz kognitivne perspektive, laganje je teško. Ukoliko je određena priča ispričana mnogo puta i dobro je uvežbana, možda će lažov i sam poverovati u svoju laž, a fizički se neće odavati.

Koliko je pouzdan detektor laži u otkrivanju istine

Detektori laži su sofisticirani aparati koji govore o tome koliko je osoba fiziološki aktivna. Reći će koliko se znoje, pokazaće broj otkucaja srca, brzinu disanja i tako dalje.

Kada se postavlja aparatura, osoba koja će biti podvrgnuta testiranju, čak iako ne laže, može postati nervozna. Neki lažovi su ispričali priču toliko puta ili se ne osećaju krivim zbog laganja, pa stoga neće pokazati te signale. Činjenica da detektor nije deo dokaza na sudu, mnogima stvara osećaj udobnosti.

Zapravo je psiholog ili ispitivač koji sprovodi ispitivanje, taj koji je u stanju na osnovu iskustva u radu, da proceni ko laže.

Da li bi trebalo lagati svoju decu

Iako zvuči ludo, roditelji žele da deca ponekad lažu - kada im je rođendan i neko im da poklon, čak i ako misle da je to najgori poklon ikada, žele da lažu i kažu da je to baš poklon koji su želeli. Ali u drugim okolnostima ipak žele da deca kažu istinu. A to je zato što laganje nije kao većina uobičajenog ponašanja, već zavisi do situacije. Dakle, deci se mora reći istina - ponekad je ispravno lagati, a ponekad nije i da to zavisi od situacije.

Ponekad se laže da bi se neko osećao dobro. U tom slučaju je verovatno u redu reći laž, takozvanu "belu" laž. Potrebno je samo biti iskren oko toga šta je laganje, smatra profesor Vajzman.