Sindrom hroničnog umora: Napada sve sisteme u telu a teško se prepoznaje

Sindrom hroničnog umora - SHU (stručno zvani mijalgički encefalomijelitis), je bolest koja napada celo telo i za nju nema leka, a prati je ekstremni umor koji se ne umanjuje mirovanjem i odmorom. Doktori nisu sigurni šta ga tačno uzrokuje, ali misle da bi to mogao biti virus ili upala. SHU se najčešće javlja kod žena između 30 i 50 godina. Zapravo, žene imaju četiri puta veću šansu od muškaraca da će dobiti sindrom hroničnog umora. Kod dece se retko javlja, a pre će se razviti kod devojčica nego kod dečaka, najčešće u tinejdžerskom dobu.

Moguće je da neki ljudi naslede ovaj rizik od jednog od svojih roditelja, na primer, nekoliko studija je otkrilo da je veća verovatnoća da će geni važni za aktiviranje imunog sistema biti problematični kod ljudi sa ovim sindromom.

Dijagnostika

Da bi neko dobio dijagnozu sindroma hroničnog umora, mora osećati ekstremni umor koji traje najmanje četiri meseca i da ima najmanje četiri simptoma. Međutim, teško dijagnostikovanje dovodi mnoge do godina lutanja po različitim ordinacijama, pojave neobjašnjivih zdravstvenih problema, nerazumevanje okoline i preispitivanje sopstvenog psihičkog stanja.

Sindrom hroničnog umora se definiše kao multisistemska bolesta a to znači da praktično nema sistema organa koji nije pogođen. U ovom stanju pacijent preko 50 posto vremena oseća iscrpljenost i umor čak i posle najmanjih naprezanja, psihičkog ili fizičkog, pa i emotivnog stresa. Često je praćen psihičkim promenama, osećajem zbunjenosti, pogoršanjem kratkoročne memorije, preosetljivošću na senzorne nadražaje poput svetla, buke ili zvuka. Ovaj sindrom se često može pomešati sa telesnom manifestacijom depresije.

Široka lepeza simptoma i pratećih oboljenja

Kao što nema leka, nema ni utvrđenog uzroka sindroma hroničnog umora. Za sada se smatra da su virusi jedan od glavnih uzročnika ove bolesti, a u Srbiji je uvreženo mišljenje da je Epštajn - Bar virus izazivač ove bolesti ili herpes virusi. Za razliku od njih, prema medicinskom portalu "VebMed", virus Epštajn-Bar je izazivač samo mononukleoze i stanje se meša sa SHU jer imaju mnoge zajedničke simptome.

Koliko je teška dijagnostika, potvrđuju i dosadašnja naučna istraživanja, prema kojima još nije tačno utvrđeno zašto se bolest kod nekog razvije, a kod nekog ne.

A kao mogući uzročnici se navode:

• hormonski disbalansi
• disfunkcija hipotalamusa (povezuje nervni sa endokrinim sistemom preko hipofize)
• disfunkcija mitohondrija (organela neophodnih za iskorišćavanje šećera u proizvodnji energije)
• disfunkcija autonomnog nervnog sistema

Neki lekari misle da svi ovi simptomi kod određenih ljudi dovode do formiranja bolesti. Simptomi su individualni, kao i bolest, a neki se i preklapaju.

Paradoks kod ovog stanja, prema mišljenju lekara, nastaje kada pacijenti spavaju dugo ali i dalje osećaju umor i iscrpljenost. Postoje i oni pacijenti koji ne mogu da spavaju uprkos velikoj iscrpljenosti. A nespavanje opet dovodi do drugog niza problema poput prisustva moždane magle posle psihološkog napora, pojava teškoća u govoru i nedostatak koncentracije.

Takođe zbog disfunkcije nesvesnog dela nervnog sistema, nastaju simptomi koji pogađaju različite organe. Problemi sa srcem, nestabilnost pulsa i krvnog pritiska, osećaj stezanja u grudima, slab imunitet, izražena sklonost ka infekcijama, virusima a nekada i temperatura koja traje godinama.

A kako to nekada deluje kao da su svi sistemi u telu u kvaru, sve zbog sledećih simptoma koji se mogu javiti:

• nervozna creva (hronično stanje koje karakterišu bol u stomaku i poremećen ritam pražnjenja creva)
• fibromijalgija (hroničan mišićno-skeletni bol udružen sa zamorom i poremećajem sna, memorije i raspoloženja)
• sindrom aktivacije mastocita (njegove posledice dovode do hroničnih bolesti poput upale creva, multiple skleroze, dijabetesa, endometrioze, migrene, reumatoidnog artritisa, depresije i autoimunih bolesti)
• tahikardija (povećan broj otkucaja srca)
• narušen imunitet 
• glavobolja i vrtoglavica
• trnjenje udova
• šetajući bol u zglobovima, mišićima, kostima i stomaku
• hronični gastritis
• česti bolovi u grlu i uvećanje limfnih čvorova
• česte infekcije koje zahtevaju antibiotike
• alergije, astma i rinitis
• povećana osetljivost na hranu i lekove, kao i netolerancija gluten i laktozu
• depresija

Često se na samom početku dijagnostike, sindrom hroničnog umora pogrešno dijagnostifikuje kao lajmska bolest ili multipla skleroza.

Ozbiljna oštećenja

Problem je što u regionu postoji mali broj laboratorija za testiranje autonomnog nervnog sistema. A upravo testiranjem autonomnog nervnog sistema mogu da se pronađu ozbiljna oštećenja poput potpunog poremećaj regulacije krvnog pritiska. Dok su prateći simptomi bolovi u mišićima i zglobovima, u 80 posto slučajeva postoje problemi sa gastrointestinalnim traktom. Mogući su neurološki ispadi poput igranja mišića, osećaj "mravinjanja" po telu, slabost u rukama i nogama, drhtanje prstiju šake.

Profesor doktor Branislav Milovanović, kardiolog, ranije je u izjavi medijima rekao da smatra da je problem u edukaciji doktora, koji uglavnom na osnovnim studijama nisu mogli da uče o ovoj bolesti. Kada je u pitanju sindrom hroničnog umora, doktor Milovanović kaže da su epidemiološki podaci alarmantni i veoma zabrinjavajući i da u SAD oko 2 miliona građana već ima ovu dijagnozu, ali smatra se da je to samo vrh ledenog brega. "U Evropi 2 miliona ljudi ima ovu bolest, a koliko je ozbiljan problem svedoči i podatak da je Evropski parlament doneo rezoluciju da se pod hitno formiraju fondovi, edukuju doktori i da se nešto preduzme", rekao je doktor Branislav Milovanović.

Evropske države sprovode mnogobrojna istraživanja na temu ovog sindrom, u Norveškoj je pacijentima s dijagnozom ove bolesti omogućeno skraćeno radno vreme. Međutim podaci o izlečenju nisu najpozitivniji. Samo 5 do 10 posto pacijenata koji se izleče, bili su mlađi ljudi kod kojih je odmah započeto lečenje. Oko 64 posto pacijenta može da se vrati u funkcionalno stanje, ali i dalje oseća tegobe, bez daljeg razvijanja bolesti.

Multidisciplinarno lečenje

Lečenje je multidisciplinarno, neophodno je da se zna i koliko jakom fizičkom naporu može da se izlaže pacijent , kako bi sačuvao svoje kapacitete. Profesor Milovanović kaže da se prvo testira stepen oštećenja autonomnog nervnog sistema. Iako ne postoji specifičan tretman za SHU, postoje tretmani koji pomažu u ublažavanju simptoma: 

• Kognitivno-bihejvioralna terapija
• Antidepresivi, koji takođe mogu poboljšati san i smanjiti bol
• Lekovi protiv bolova
• Lekovi protiv anksioznosti
• Tehnike za smanjenje stresa
• Vežbanje
• Lekovi za alergije
• Tehnike regulisanja spavanja

Najčešće pacijenti dobijaju vitamine, suplemente, antioksidante, savetuje im se da promene navike, stil života i ishranu. Fizička aktivnost mora biti umerena do granica koje pacijent može da podnese. Vežbe disanja, kupke u hladnoj vodi i pritisak na određene tačke na telu, mogu podići tonus parasimpatičkog nervnog sistema koji je odgovoran za opuštanje i dobro varenje, a pomažu nekada i male doze antidepresiva.

Sindrom ima četiri stadijuma, a ljudi koji pate od najtežeg, četvrtog stadijuma, potpuno su paralizovani i vezani za krevet ili invalidska kolica.

U Srbiji iskustva obolelih govore da stariji lekari koji rade u zdravstvenim komisijama, često ne znaju ili ne veruju u postojanje ovog sindroma. Takođe i svuda u svetu ljudi imaju problem da im lekari priznaju ovu bolest. Međutim, pojava korone probila je tu barijeru među lekarima, pre svega jer je post-kovid koji traje duže od šest meseci zapravo pokrenuo sindrom hroničnog umora.