Postavljanje granica: U kojim situacijama nikom ne dugujemo izvinjenje

Iskreno traženje oproštaja kada povredimo drugu osobu je uvek važno, ali da li baš svaka situacija u kojoj se osećamo krivim zahteva izvinjenje? Iako se često vezuje sa dobrim vaspitanjem i skromnošću, traženje oproštaja u pojedinim situacijama zapravo može imati i negativan efekat. 

Nekada se nađemo u situacijama u kojima se osećamo prinuđenim da se izvinimo, čak i kada nismo uradili ništa loše ili kada su naši postupci u granicama razumnog. Ovaj stalni pritisak da se kaže "izvini" može biti opterećujući, što dovodi do osećanja krivice i gubitka osećaja sopstvene vrednosti. 

Takođe, prekomerno izvinjavanje može oduzeti na važnosti traženja oproštaja u situacijama kada je to zaista potrebno. Umesto konstantnog izvinjavanja "iz pristojnosti", bolje je proceniti svaku situaciju i porazmisliti da li bi bilo bolje preuzeti odgovornost i rešiti problem na drugačiji način. Razlučivanjem kada su izvinjenja zaista opravdana, možemo da podstaknemo zdravije odnose, negujemo lični rast i negujemo osećaj sopstvene vrednosti bez nepotrebnog osećaja krivice. Sledećih nekoliko primera mogu biti "vežbe" za samopoštovanje i bolje promišljeno traženje oproštaja u budućnosti:

Sopstvene potrebe su na prvom mestu

Lako je pomisliti da je neko ko želi da zadovolji sopstvene potrebe sebičan. Od malena učimo da je važno pomagati drugima i da se povremeno treba žrtvovati, ali uvek postoje granice koje bi trebalo da se uspostavljaju. Nije potrebno uvek tražiti izvinjenje ako se ne osećamo dovoljno dobro da pomognemo drugima.

Mnogi žrtvuju svoje mentalno ili čak fizičko zdravlje kako bi pomogli drugima i izgledali kao "dobra osoba". Da bi pojedinac pravilno funkcionisao, važno je da zadovolji svoje želje i potrebe, pa tek onda da pomaže svetu oko sebe. Ljudi koji su uvek spremni da "spasu" drugog i zapostave sebe, vremenom mogu osetiti negativne posledice takvog načina razmišljanja, jer dolazi do ogorčenosti i iscrpljenja, pogotovo kada drugi iskorišćavaju njegovu dobru volju.

Ako ne vežbamo, ne spavamo, ne opuštamo se i ne radimo stvari koje nas čine srećnim i zdravim, nećemo biti najbolja verzija sebe. Na neki način, briga o sebi je zapravo nesebična, jer nam dopušta da se osećamo dobro i spremno da pomognemo porodici ili prijateljima kada to bude potrebno.

Odbijanje viđanja sa drugima 

Zašto je nekada bolje reći "Hvala" umesto "Izvini"

Skoro svako će prihvatiti pristojno i kratko izvinjenje kada odbijemo njihov poziv za viđanje, ali da li je uvek zaista neophodno tražiti oproštaj? Normalno je da nismo uvek raspoloženi za društvene događaje i da želimo vreme nasamo. Međutim, često se dešava da ljudi jednostavno ne umeju odbiti druge, jer osećaju određenu odgovornost i strah od osuđivanja ako propuste određeno društveno okupljanje. Tada često dolazi do smišljanja komlikovanih izvinjenja i izgovora.

Nekada je samo dovoljno reći: 'Hvala na pozivu, ali ne osećam se baš najbolje, mislim da ću ovaj put preskočiti.' U mnogim slučajevima, ljudi će radije želeti da čuju 'hvala', umesto 'izvini' i situacija neće delovati neprijatno.

Kada nam je potrebno vreme

Nekada nam je potrebno više vremena za donošenje važne odluke, za emocionalno isceljivanje, za definisanje sopstvenih osećanja kada su komplikovana...Tada je važno izbegavati reč 'izvini'. U suprotnom, drugima suptilno dajemo do znanja da naše emocije i misli predstavljaju prepreku u određenoj situaciji, što nije produktivno za rešavanje bilo koje životne situacije.

Živimo u svetu u kome se uvek očekuju brze reakcije i dinamičan ritam života, ali u mnogim slučajevima je dobro usporiti i dati sebi vreme za razmišljanje. Impulsivnost retko donosi dobre rezultate.

Plakanje i pokazivanje sličnih emocija pred drugima

Sledeći primer potiče iz mnogih društvenih pravila, koja zahtevaju da smo uvek "pod kontrolom" i racionalni, pogotovo pred drugim ljudima. Ako slučajno pustimo suzu ili se uznemirimo u društvenoj situaciji, prvi instinkt je reći 'izvini'.

Traženje oproštaja za pokazivanje emocija može biti podsvesno ograničavanje samog sebe. Osećanja su ne samo normalna, već i veoma potrebna, jer utiču na mnoge važne odluke i biranje ljudi koje želimo da budu deo našeg života... Nije potrebno izvinjavati se za prirodne rekacije, jer nagomilavanje osećanja proizvodi veliki stres i emocionalni teret, koji nas samo sputava.

Pravljenje grešaka kada učimo nešto novo

Svaki vid unapređivanja i izlaska iz zone komfora podrazumeva pravljenje grešaka. Upornim vežbanjem se dolazi do rezultata i nije moguće savršeno odraditi bilo koji posao "iz prve".

Kada napravimo grešku, instinktivno se izvinimo, jer smatramo da drugoj osobi oduzimamo vreme i strpljenje. Pored toga, osećamo stid, pogotovo kada druga osoba ima mnogo više isksutva i znanja od nas, koji dovodi do izvinjenja.

Na taj način sebe podsvesno stavljamo "ispod" njih, što može negativno uticati na odnos i ceo proces učenja. Eliminisanje prekomernog izvinjavanja kada učimo nešto novo zapravo može pomoći u razvijanju samopouzdanja, jer se koncentracija i pažnja više usmeravaju ka poboljšanju veštine.

Traženje oproštaja za tuđe ponašanje

Ako se nalazimo u društvenoj situaciji i naš prijatelj/član porodice/partner se ponaša neprimereno, od neprijatnosti odmah počinjemo da se izvinjavamo. Ipak, potrebno je podsetiti se da mi nismo odgovorni za tuđe ponašanje, iako nam možda tako deluje o određenom trenutku.

Uglavnom je teško razmišljati na ovaj način, ali neophodno je promeniti perspektivu, jer nikada ne bi trebalo osećati da nekome dugujemo izvinjenje, ako sami ništa nismo zgrešili.