Prisutni, ali emotivno odsutni roditelji

"Plakanje ne pokazuje da si slab. Od rođenja pa nadalje, uvek je bilo znak da si živ", smatrala je književnica Šarlota Bronte. I zaista, emocije su jezik koji koristimo da se međusobno povezujemo, kroz verbalne znakove ili govorom tela. I upravo emotivna dostupnost je ono što psiholozi smatraju veoma bitnim za decu koja rastu. 

Deca emotivno odsutnih roditelja

"Rađamo se sa određenom tipologijom ličnosti i na nju kasnije utiču roditelji. Mi smo modeli našoj deci, a onda i okruženje, vrtić, škole, deca, utiču na njih. Ukoliko dete raste u okruženju gde nije bilo emotivne podrške, svakako će to uticati na njegovo odrastanje, u smislu da će sutra biti takav partner, tako će vaspitati i svoje dete i biće takav kolega na poslu", kaže za RTS Marija Apostolović, edukator iz oblasti mentalnog zdravlja.

Često se može čuti od prijatelja ili rođaka kako im je tokom njihovog odrastanja, nedostajala bliskost sa jednim od roditelja, najčešće sa ocem. Mnoga deca su, na žalost, imala iskustvo ovakvog odrastanja, što je imalo velikog uticaja na formiranje njihove ličnosti.

I dok će, možda, ovakve osobe sa strane delovati grubo, to ne znači da oni nisu emotivni, već su to ljudi koji su racionalizovali svoje emocije i ne znaju da ih izraze na pravi način, jer su ih tako učili kad su bili mali, smatra Apostolović.

Ako je postojao deficit ljubavi i naklonosti tokom razvojnih faza rasta zbog emocionalno nedostupnih roditelja, to može dovesti do toga da će se dalje u životu mučiti da se emocionalno izraze i pokažu ljubav prema drugim ljudima. Ovaj problem u pokazivanju emocija, nastao je jer nisu imali dovoljno jake uzore koji bi im pokazali da je u redu biti emotivan i otvoren.

"Najveća bolest danas nije guba ili tuberkuloza, nego osećaj da si nepoželjan", Majka Tereza

Znaci da su roditelji bili emocionalno nedostupni

Iako ne postoji jedinstven način na koji se može odgovoriti na ovo pitanje, naučnici su naveli neke od osnovnih simptoma koji pokazuju da je dete odraslo sa emocionalno nedostupnim starateljem. Najuočljiviji simptomi su sledeći: emocionalna distanca, emocionalna nestabilnost, psihološka nefleksibilnost, egocentrizam.

Svako dete mora da bude prepoznato od svojih roditelja, a za to mu je potrebna emotivna veza koja nastaje iz iskrenog, autentičnog i stvarnog odnosa onih koji su oko njega. Upravo zbog toga, tema odsustva roditelja zabrinjava psihologe i pedagoge iz celog sveta, pa je ovo predmet mnogih istraživanja. Jedna od studija Univerziteta u Bostonu, koja je sprovedena u nekim restoranima brze hrane, pokazala je da je prekomerna upotreba mobilnih telefona jedan od najčešćih uzroka roditeljskog emotivnog odsustva.

Kada se detetu kaže: "Da, naravno da te slušam, baš ti je lep crtež", oni klimaju glavom, ali njihove mudre glavice i mala srca osećaju da otac i majka nisu tu sa njima, da njihove reči nisu sasvim iskrene i da su im umovi daleko, daleko. "Volim te" mnogo je efikasnije od poklona. Smeh, zagrljaj i "uvek sam sa tobom", pomažu detetu da stvori neraskidive emotivne odnose sa roditeljima. 

Znamo da su posao, svakodnevni problemi i stres kojem su ljudi u 21. veku izloženi, najveći problemi u održavanju porodične ravnoteže. Ipak, da bi se dete odgajilo u zdravu i srećnu osobu, nije dovoljno dati mu krov, podršku, hranu i poslati ga u školu, smatraju psiholozi. Deca imaju emocionalne potrebe koje moraju biti zadovoljene, kako bi imali normalan mentalni i neurološki razvoj.

"Ne bi trebalo da ih ignorišemo, jer ukoliko to radimo u najranijem periodu, deca kao da se emotivno 'zaključaju' od nas i onda se okreću društvu, drugarima. Deca treba da razumeju da u životu imamo zaista puno obaveza, i da škola i posao jesu sastavni deo života, kao i usponi i padovi. Ali ono što savetujemo je da kada ste slobodni, onda i kognitivno i emocionalno budite podrška svojoj deci", kaže Marija Apostolović.

Deca koja imaju sigurnost i emotivnu povezanost sa roditeljima, lako grade poverenje sa drugim ljudima, pozitivna su, optimistična, uspešna, dok ona sa nesigurnim odnosima imaju poteškoće u odnosima sa ljudima i negativnu sliku o sebi. 

A ona se stvorila u jednoj od čestih situacija koja se ponavlja tokom odrastanja. Roditelji iz raznih razloga ne mogu da odreaguju uvek adekvatno, u zavisnosti od sopstvenog stanja, nedosledno se odazivaju na detetove potrebe. Dete prvo pokušava da se umiljava, pa postaje zahtevno i na kraju počinje da viče da bi dobilo pažnju. Roditelj se konačno odaziva, ali dete je sada ljuto i nije u stanju da prihvati pažnju i vraća "istom merom".

Ovi obrasci reagovanja ostaju u životu i takvu decu kasnije drugi doživljavaju kao ćudljivu, hirovitu i ljude sa nedoslednim ponašanjem. Ako bi roditelj u navedenoj situaciji reagovao kažnjavanjem na detetovo ispoljavanje nezadovoljstva, dete bi se povuklo i prestalo da ispoljava svoje emocije i uložilo sav svoj trud da potisne svoja osećanja iz straha da ne bude kažnjeno. Jasan odraz toga kako će današnje društvo verovatno dovesti današnju decu da sutra postanu "odsutni tinejdžeri".

Odraslo doba deteta emotivno nedostupnih roditelja

Kao odrasla osoba, ova nekadašnja deca su emocionalno odsutna u odnosima sa drugim ljudima, pa ne samo da nisu u stanju da uoče sopstvene potrebe, već imaju i nedostatak kapaciteta za empatiju prema drugim ljudima. 

Kako navode britanski stručnjaci, neki od ovih simptoma u kasnijem životu mogu biti krutost, niska tolerancija na stres, emocionalna nestabilnost sa agresijom, nestabilni odnosi, traženje pažnje na pogrešne načine.

Kada postoji manjak nege od strane onih koji bi trebalo da nam budu uzori, ključni pružaoci ljubavi i nege, to može stvoriti disfunkcionalne obrasce razmišljanja kasnije u životu, a koji mogu dovesti do problema sa mentalnim zdravljem i nemogućnosti dubljeg povezivanja sa drugima u odraslom dobu.