Kada bi nekom vremenskom mašinom mogli da se vratimo samo par vekova unazad, bili bi šokirani načinom nege i proizvodima namenjenim održavanju zdravlja u koje su se "kleli" naši preci, piše "Past fektori" (Past factory). Koji su to preparati i rituali koje su obožavale žene i podržavali muškarci, a za koje se verovalo da čine dobro njihovom licu i telu?
Čitave porodice su se kupale istom vodom
U srednjem veku je samo viša klasa mogla da svakodnevno da priušti punu kadu zagrejane vode, niža klasa to nije mogla, pa su tako čitave porodice delile istu vodu za kupanje.
Takvo kupanje bi obično počinjalo sa najstarijim članom porodice, a nakon njega su se po starosti ređali ostali ukućani. Ovakav redosled kupanja, dovodio je do toga da je tadašnjim bebama ostajala izuzetno prljava voda za kupanje.
Većina ljudi je imala najviše četiri odevne kombinacije
Cilj mode u 19. veku nije bio da se u garderobi izgleda dobro, već se težilo praktičnosti i uštedi novca. Samo je viša klasa imala drugačiju odeću za svaki dan, dok je ostatak društva morao da se zadovolji sa jednom odećom za celu sezonu. Ovo pravilo je važilo i za donji veš. Takođe, odeća se prala jednom u nekoliko nedelja, a nekada i ređe. Jedini razlog kada bi neko dobio peti komplet garderobe je ako negde mora da putuje.
Nega kose je bila sve sem nege
Kako bi postigle određeni izgled koji je bio moderan dvadesetih godina prošlog veka, žene tog vremena su pribegavale ekstremnim metodama. Dame su počele da eksperimentišu praveći sopstveni figaro za uvijanje, koristeći okrugle gvozdene osovine sa drvenim drškama, zagrejane ugljem. Ova metoda naravno nije mogla da ima kontrolu temperature, pa je ženska kosa često bila spaljena zbog toga. Miris zapaljene kose i u kombinaciji sa vazelinom (kojim su oblikovale svoje lokne) bio je svakodnevnica tadašnjih žena. Nakon što bi postigle željeni izgled, tadašnje žene nisu prale kosu po nekoliko dana.
Urin kao losion za pranje lica
Kada bismo mogli da se vratimo u 17. vek, našli bismo se u eri nege sopstvenog tela njegovim izlučevinama. Plemkinje tog vremena svakodnevno su prale lice urinom jer su verovale u njegove antiseptičke sposobnosti. Ne samo da je urin činio iznenađujuće dobar posao u čišćenju lica tadašnjih žena, već su mnogi verovali da im pomaže protiv starenja i da kožu čini čvršćom.
Ćelavi muškarci su utrljavali kokošiji izmet
Istorija ima mnogo čudnih medicinskih preparata, ali nijedan nije tako čudan kao upotreba pilećeg izmeta za lečenje ćelavosti. Kako navodi jedna od medicinskih knjiga iz 17. veka, savet za ćelave muškarce je bio da izmešaju pileće đubrivo sa lužinom (hidroksid alkalnog metala, sada se koristi za beljenje i bojenje, u proizvodnji sapuna, hartije, boja...) i peru skalp ovom mešavinom. Imajući u vidu da je ova smesa upravo zbog lužine u njoj otrovna, ne verujemo da je kosa ponovo rasla sa tim "lekom".
Frizure u kojima žive razna stvorenja
Izuzetno visoke frizure 18. veka možda izgledaju uredno i privlačno, ako gledamo slike iz tog perioda, ali one su zapravo bile plodno tlo za bakterije. Frizure su bile mešavina perika i prave kose, koje su se formirale korišćenjem masti. Ovakav stil je zahtevao mnogo truda i vremena, pa kosa nije prana nedeljama. To znači da bi tokom tih nedelja razne vrste štetočina poput buba i malih životinja našle svoje "gnezdo" u ovim, tada, modernim frizurama.
Brica je lečio zubobolju
Ukoliko je neko imao zubobolju i trebalo je da je se reši, postojalo je jedno rešenje koje je uvek delovalo a to je vađenje zuba. Ova bolna praksa se obavljala u berbernicama, pošto su berberi u to vreme jedini imali dozvolu za obavljanje manjih operacija.
Operacije nisu obavljane u sterilnim uslovima
Sve do početka 19. veka, ljudi nisu znali da postoji nešto kao što su bakterije koje mogu širiti i izazivati bolest. To je značilo da kad god je neko bio toliko bolestan da mu je potrebna operacija, oprema koja se koristi nije bila sterilisana. Tako su pronađeni skeletni ostaci koji pokazuju da su drevne civilizacije, poput Maja, izvodile veoma napredne operacije kao što je operacija mozga, samo bez sterilisane medicinske opreme.
Rane su lečile spaljivanjem
U srednjem veku su se rane sređivale spaljivanjem, kako bi krvarenje prestalo. Najveći problem je bio što su se ovako tretirane rane vrlo lako inficirale. Inficiranje, posebno na bojnom polju, izlagalo je ranjenog vojnika ili pojedinca još većem riziku od bolesti, pa i od smrti.
Cveće je "maskiralo" neželjene mirise
Danas možemo da se tuširamo svaki dan, stavimo dezodorans i parfem, ali u prošlosti nije postojala nijedna od ovih opcija. Istina je da bi se ovaj problem neprijatnog mirisa tela rešio kupanjem, ali u davna vremena bi se to smatralo rasipanjem vode. Zbog toga su ljudi smislili, da nose cveće da prikriju sopstveni "miris". Srećom 1888. godine izmišljen je dezodorans, a ljudi su mogli konačno da se odmore od šetanja sa cvećem.