Balalajka: Muzički dragulj koji donosi zvuke "ruske duše"

U istoriji svih naroda sveta muzika igra veoma značajnu ulogu: ona prenosi osećanja, budi stare uspomene i stvara neke nove. Tu je i da nevidljivim nitima tka nova prijateljstva i nove ljubavi, ili pak obnavlja one stare, nikada zaboravljene.

Svaki narod ima i svoj nacionalni instrument: u Srbiji bi to možda bila harmonika, u Škotskoj su to gajde, a u Rusiji - nadaleko poznata balalajka, čiji zvuci "gađaju" pravo u srce. Njena istorija puna je uspona i padova, a kroz vekove je ruski narod ujedinjavala nebrojano puta.

Iće, piće i zvuci balalajke

Pvaj muzički instrument ima veoma čudnu istoriju, a mnogi istoričari i etnolozi ni danas ne mogu da nađu kompromis kada je u pitanju tačno mesto odakle je balalajka potekla, kao ni kada je ona nastala. Ipak, većina se slaže da je nastala u periodu između 1688. i 1715. godine, kada su dvorske sluge u trenucima dokolice pokušavali da se razonode.

Postepeno, balalajka se proširila i na seljake, a putujuće svirače koji su obilazili Rusiju i nastupali na vašarima zarađujući za koru hleba. Svake godine veselja bi bila sve veća, i trajala sve duže, a narod je jedva čekao dolazak svirača kako bi uživao u iću, piću i druženju. Ipak, veselje nije dugo potrajalo: car i veliki knez cele Rusije, Aleksej Mihajlovič je izdao naređenje da se svi instrumenti, uključujući i balalajku oduzmu od naroda i spale, a oni koji se ogluše naredbi, pošalju u izgnanstvo. Godine su prolazile, car je umro, i vreme represije postepeno je nestalo - zvuci balalajke ponovo su se začuli širom Rusije, sve dok sredinom 19. veka potpuno spontano pala u zaborav.

Od zaborava do nacionalnog instrumenta

Iz nepoznatog razloga, zvuci balalajke odjednom su utihnuli, i tek u ponekom selu, u dvorištu se mogao videti pokoji seljak koji bi kao nekada sa setom prebirao davno zaboravljene tri strune. Novi život balalajki udahnuo je mladi bogataš Vasilij Vasiljevič Andrejev, koji je prateći očaravajuće zvuke balalajke naišao na svog slugu. Andrejeva je oduševio specifičan ton instrumenta, naročito jer je važio za vrsnog poznavaoca ruske narodne muzike.

Ideja je rođena gotovo odmah: balalajka mora postati nacionalni instrument! Za početak, Andrejev je rečio da nauči da svira sam, a kasnije je video da instrument u sebi skriva brojne mogućnosti, pa je poželeo i da ga usavrši. Mladi entuzijasta nije časio časa - brzo je spakovao sve neophodne stvari i balalajku i krenuo put Sankt Peterburga, kod poznatog majstora za violine Ivanova, od koga je potražio savet koji bi mu pomogao da usavrši zvučanje instrumenta. Nažalost, Ivanovu se ideja nije dopala, a budući odbijen nakon nekoliko sati nagovaranja, Andrejev je rešio da izvuče "poslednji kec iz rukava" i dokaže Ivanovu da je balalajka vredna truda. Naravno, već u sledećem trenutku Ivanov je "pao" na šarmantan zvuk i odlučio da zajedno sa Andrejevim usavrši instrument.

Nova, unapređena balalajka sada je bila deo drugog dela plana - Andrejev je odlučio da zvuke "ruske duše" vrati u narod. Kako bi u tome uspeo, počeo je od oficira: sada se svim vojnicima u službi pored opreme davala i balalajka, a po završetku služenja, instrument bi ostajao kod vojnika. Na taj način, balalajka se za jako kratko vreme vratila tamo odakle je i došla, u narod, a njeni zvuci ponovo su se čuli širom Rusije.

Porodica balalajki i Velikoruski orkestar

Ne samo da se balalajka munjevitom brzinom vratila u narod i postala jedan od najpopularnijih instrumenata, već je ubrzo Andrejev dobio još jednu genijalnu ideju: da napravi čitavu porodicu balalajki različitih dimenzija! Ova zamisao zahtevala je vrhunske majstore, a njegov izbor pao je na Paserbskog i Nalimova, koji su udruženim snagama napravili balalajke: pikolo, diskant, prima, sekunda, alt, bas i kontrabas. Od ovih instrumenata bio je sastavljen i prvi Velikoruski orkestar koji je kasnije obišao nebrojano mnogo zemalja širom sveta i proslavio balalajku i izvan teritorije Rusije: toliko, da su u Engleskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Nemačkoj nastali i lokalni orkestri ruske narodne muzike po ugledu na Velikoruski.

U početku je i sam Andrejev svirao u orkestru, a kasnije je bio i dirigent, uporedo dajući i solističke koncerte, takozvane "večeri balalajke". Ljudi su uživali u ruskom melosu, a popularnost instrumenta sa tri žice rasla je neverovatnom brzinom. Osim toga, Andrejev je davao i privatne časove svima koji su želeleli da nauče da sviraju balalajku.

Kako su godine "pregazile" balalajku

Nažalost, savremeni svet "progutao" je balalajku koja danas proživljava ne tako srećno doba: profesionalnih svirača ima taman toliko da ih možemo nabrojati na prste jedne ruke, dok u selima jedva da i može da se čuje poneka pesma. Duh ruske balalajke danas čuvaju od zaborava samo pravi zaljubljenici u rusku narodnu muziku, organizujući koncerte,okupljanja ili druženja, u nadi da će se istorija još jednom ponoviti, a balalajka dobiti i treću priliku da ponovo postane najpopularniji ruski muzički instrument.