Nepouzdani naratori: Tri knjige koje čitaoca dovode u zabludu

Knjige nas uvode u drugačiji svet, u kojem se izgubimo i doživljavamo emocije drugih likova, smejemo se i plačemo s njima, nestrpljivo iščekujemo razvijanje priče i uglavnom se nadamo "srećnom kraju". Međutim, kroz priču postaje jasno da naratori ne prenose istinitu i objektivnu priču, već koriste sopstvena osećanja i lične motive, kako bismo bili "na njihovoj strani" i opravdali njihove postupke. Neka od najpoznatijih književnih dela, koja su primeri ovog fenomena "pripovedača koji laže" su:

"Lolita", Vladimir Nabokov

"Lolita" nije ljubavni roman, jer opsuje neprikladan odnos između odraslog čoveka, Hamberta Hamberta i maloletnice Dolores Hejz. Ipak, poetičan način na koji narator dočarava svoja osećanja i događaje, se mogu porediti sa nekim od najromantičnije napisanim knjigama u istoriji.

Upravo zbog toga je "Lolita" savršen primer "nepouzdanog naratora", koji vešto pretvara mračnu realnost njegovog odnosa sa maloletnom devojčicom u jednu tragičnu "ljubavnu" priču, predstavljajući sebe kao žrtvu intenzivnih osećanja prema njoj, koja nikako ne može da kontroliše. Iako je očigledno da je Hambert opasan, da je bio u psihijatrijskoj bolnici i da ga policajci opisuju kao ubicu, on čitaocu iskazuje svoju ranjivu stranu i pridobija njegovo poverenje ili čak empatiju.

Kroz ceo roman, Hambert se pretvara da nije pravi krivac i krije se iza pojave jednog načitanog i prefinjenog gospodina, koji jednostavno nije mogao da suzbije svoje emocije i nagone. Pored toga, tokom suđenja, poroti (pa samim tim i čitaocu) objašnjava da je Dolores bila zainteresovana za njega i da je zapravo ona incirala vezu, uprkos velikoj razlici u njihovim godinama, pokušavajući da ubedi publiku da on ne bi trebalo da snosi odgovornost za svoje postupke.

Može se reći da je "Lolita" jedna od najkontroverznijih knjiga u proteklih nekoliko decenija, jer se o njoj i dan danas, skoro sedamdeset godina nakon što je napisana, mogu voditi strastvene debate o "pravim ciljevima" autora. Da li je veličao jednu neprimernu vezu ili je namerno predstavio monstruma priče kao žrtvu koju niko ne razume, koristeći "lepe reči", kako bi obamnuo čitaoce? Možda je to upravo bila i svrha romana, kako bi naveo publiku da preispituju sopstvene moralne vrednosti.

"Prema Hambertovm pripovedanju se može zaključiti da je svestan da govori određene neistine, tako da je čitalac dobio "upozorenje" i ne bi trebalo da veruje svemu što će Hambert ispričati. Narator je mogao "ispraviti" određene delove priče, kako ne bi izgledao kao krivac," piše Isaura Berge u disertaciji "Istina između redova" za Gent univerzitet.

"Iščezla", Džilijen Flin

Knjiga prati život bračnog para, Nika i Ejmi, koji govore laži ne samo jedno drugom, već i čitaocu. Roman je opisan kao psihološki triler, koji predstavlja veliki pritisak koji ljudi u ljubavi i braku često osećaju kada pokušavaju da budu "savršen" partner. Vremenom, iluzija "idealnog braka" počinje da bledi i potisnute frustracije kreću da isplivavaju na površinu, u ovom slučaju prerastaju u ozbiljne prevare, izmišljene priče i zločine.

Naratori se menjaju tokom priče. Isprva saosećamo sa Nikom, koji iz sopstvene perspektive opisuje da se oseća besno, zabrinuto i isfrustrirano kada Ejmi nestaje na dan njihove pete godišnjice braka. Zatim, Ejmi navodi čitaoca da počne da opravdava njene postupke, to jest lažiranje sopstvene smrti kako bi Niku uništila život, nakon što saznaje da je imao aferu. Zbog načina na koje u svom dnevniku opisuje svoje utiske i "istinu" o njihovom braku, Ejmi se približava čitaocu na smešan i dopadljiv način. Takođe, Nik i Ejmu su pisci, tako da svoje veštine primenjuju kako bi menjali priču i prikrivali pravu istinu o događajima:

"Jezik i literatura su veoma bitni u ovom delu. Nik i Ejmi konstantno koriste jezik (i odaju počast svojim profesijama) kako bi prevarili čitaoca," piše Alisija Muro u istraživačkom tekstu "Laži me: Nepouzdani naratori kao stvaraoci identiteta".

Knjiga je savršen primer nepouzdane naracije u kojoj se pripovedači menjaju, njihove priče i mišljenja povremeno deluju kao potpune suprotnosti, tako da većinu vremena nije moguće shvatiti da li naratori lažu sami sebe, jedno drugog ili publiku.

"Paklena pomorandža", Entoni Bardžis

"Moje najpoznatije delo je roman kojeg se odričem. Napisano je kada sam bio mlad i kada mi je bio potreban novac. Napisao sam ga za tri nedelje i postao je materijal za film koji veliča seks i nasilje. Film nije preneo ono što sam hteo da kažem u knjizi. Ljudi ga pogrešno tumače i to će me progoniti do smrti. Nikada nije trebalo da ga napišem," svojevremeno je izjavio Entoni Bardžis, autor knjige. Njegova izjava upravo potvrđuje moć reči nepouzdanog autora, koje mogu manipulisati, zavesti i očarati publiku, toliko da ljudi osećaju empatiju i razumevanje, čak i za veoma opasne likove.

"Paklena pomorandža" je poznata distopijska crna komedija, od koje je napravljen kultni film Stenlija Kjubrika. Pripovedač i glavni junak je Aleks, tinejdžer koji je zaljubljen u klasičnu muziku i specijalan koktel od mleka i "ultranasilje". Događaji u romanu koji istražuju teme slobodne volje, zrelosti i moralne odgovornosti - ispričani su iz njegove perspektive.

Upravo ovaj narativni izbor je jedan od razloga zašto je knjiga bila tako ozloglašena. Aleks uživa u svojim zločinima, neverovatno je samozadovoljan nakon svojih postupaka, a ponekad sebe prikazuje kao žrtvu, što samo budi dodatno razumevanje kod čitalaca.

"Aleks pokušava da navede čitaoca da navija za njega, da mu pokaže da "nije toliko loš". Ima nekoliko pozitivnih osobina, kao što je ljubav prema muzici. U nekoliko scena, čitalac ima priliku da vidi strastven način na koji Aleks opisuje jednu kompoziciju, koja pokazuje njegova dublja osećanja," piše Isaura Berge.

Jednu uznemirujuću scenu, koja uključuje seksualni napad (i koja je zapravo bila ublažena za film) u početku je teško razumeti i shvatiti šta se dešava, jer Aleks sakriva obim svojih gnusnih zločina pod slengom i nonšalantnim stavom pripovedanja.

Ako se njegovo gledište uzme kao objektivno, može delovati kao da autor romana veliča nasilje i destruktivne tendencije (što, naravno, nije istina). Navedena činjenica postaje jasna kada se uključi poslednje (često isečeno) poglavlje knjige, u kojem Aleks sazreva i odriče se svog nasilnog života. Međutim, čak i bez takvog kraja, knjiga je fascinantan zaron u pogled na svet nasilja, droge i Betovena, kroz perspektivu nekoga ko ima izopačene moralne vrednosti i ne vidi greške u svom ponašanju.