Optičke iluzije: Vaš mozak ipak nije prevaren
Optičke iluzije su poznate stotinama godina, a proučavaju ih naučnici, umetnici i psiholozi. One nas suočavaju s nepodudarnostima između onoga što vidimo i onoga što stvarno postoji, izazivajući zbunjenost, divljenje i znatiželju. Ovi fascinantni vizualni fenomeni često nas iznenade - krugovi koji se čine kao da se okreću, boje koje izgledaju drugačije, i oblici koji nas zavaravaju, su primeri optičkih iluzija koje nas podstiču da se pitamo kako naš mozak percipira svet oko nas.
Što tačno uzrokuje optičke iluzije? Kako je moguće da naše oči, koje nam inače pružaju dragocene informacije o našem okruženju, ponekad opažaju stvari koje su nerealne ili iskrivljene? Odgovor se krije u kompleksnom procesu percepcije koji se odvija između naših očiju i mozga.
Na pitanje da li se određene greške u tome kako vidimo boje, nijanse ili oblik, javljaju kao rezultat funkcije oka ili neuroloških veza mozga, uticala je nova studija sa Univerziteta u Saseksu u Velikoj Britaniji neuronaučnika Danijela Osorija i vizuelnog ekologa Džolijana Troščijanka, piše Sajens alert.
Par je otkrio da se specifične forme iluzija mogu objasniti ograničenjima naših vizuelnih neurona - ćelijama koje obrađuju informacije koje dolaze kroz oči, (ono što vidimo), umesto obradom informacija na višem novou, odnosno u mozgu.
Ovi neuroni imaju ograničeni propusni opseg, a autori studije su razvili model koji pokazuje kako to može uticati na našu percepciju slika na različitim nivoima, nadovezujući se na prethodni naučni rad gde je analizirano kako se raspon boja percipira kod životinja.
"Naše oči šalju poruke u mozak tako što teraju neurone da se aktiviraju brže ili sporije", kaže neuronaučnik Danijel Osori, jedan od autora studije. Međutim, postoji ograničenje koliko brzo oči mogu da šalju ove impulse, a prethodna istraživanja nisu razmatrala kako bi ovo ograničenje moglo da utiče na način na koji vidimo boju, " dodaje se u istraživanju.
Nova studija sugeriše da naš mozak i telo imaju ograničenja u pogledu količine informacija koje mogu da obrađuju i energije koju mogu da iskoriste. Kada gledamo stvari svojim očima, naši neuroni moraju da komprimuju, sažmu vizuelne informacije da bi se uklopile u ova ograničenja. Ovo sažimanje nije mnogo primetno kada posmatramo prirodu gde ima mnogo detalja, ali, kada su u pitanju jednostavinije, pročišćene slike, onda ima uticaj na to kako ih vidimo.
Slično se događa kada se "smanjuju" odnosno sažimaju digitalne fotografije: kod realih fotografija, objekti kompresije su teže primetni jer su pikseli više izmešani i raznoliki. Kod digitalnih ilustracija, gdje su linije i granice fiksne i jasne, ti objekti kompresije se obično ističu. Ukratko, kada sažimamo digitalnu fotografiju, smanjujemo njenu veličinu kako bismo mogli da je pošaljemo mejlom ili sačuvamo na kompjuteru, međutim, tokom tog procesa se gube neki detalji i stvaraju se "objekti kompresije" - neželjeni efekti koji se mogu primetiti na slici.
Prema Troščijanku, njihova studija pokazuje kako neuroni sa ograničenom sposobnošću da percipiraju kontrast mogu da rade zajedno kako bi nam omogućili da vidimo ove ogromne kontraste. Međutim, ove informacije su komprimovane (kao šo smo gore objasnili), što može dovesti do vizuelnih iluzija ili trikova naše percepcije.
Ukratko, model ovih istraživača pokazuje kako su naši neuroni evoluirali da efikasno koriste svoj kapacitet, omogućavajući nam da vidimo velike kontraste, iako su informacije sažete, što dovodi do nekih vizuelnih iluzija.
Ranije se smatralo da bi drugi faktori - naše postojeće znanje o oblicima i predmetima, na primer, ili pokreti očiju, mogli biti odgovorni za optičke iluzije koje nas potpuno zavaraju. Ipak, rezultati ove studije otkrivaju da su optičke iluzije rezultat ograničenja vizualnih neurona ili načina na koji naš mozak obrađuje vizualne informacije. Dakle, optičke iluzije ne varaju direktno naš mozak, već su posledica složenih procesa percepcije i obrade vizualnih informacija.
