Magazin
Zašto se budimo trenutak pre nego što se alarm oglasi
Da li smo nesvesno "uvežbali" buđenje u određeno vreme? Da li smo pod stresom i ranije se budimo, kako ne bismo zakasnili na posao ili pokušavamo jednostavno da se "zaštitimo" i želimo da preteknemo zvuk alarma koji ne volimo? Naučnici još uvek traže odgovore na pitanje kako naše telo može da "zna" kada je vreme za ustajanje, ali postoji nekoliko pretpostavki.
Ima onih koji moraju navijati nekoliko alarma (jer jedan nije dovoljan da ih probudi), ima onih koji se bude neposredno pre nego što se alarm oglasi, a ima i ljudi kojima alarm uopšte nije potreban. U jednoj anketi objavljenoj na portalu "Pabmed (PubMed)" ispitano je preko dvesta odraslih i čak preko polovine ispitanih je reklo da ne koriste alarm za buđenje ili se skoro uvek probude pre zvona. Oko dvadeset odsto je izjavilo da se samo ponekada probude pre alarma.
Nakon rezultata ankete, naučnici su odlučili da pozovu ljude koji se bude u precizno određeno vreme, bez alarma, i pratili su njihov san tokom tri noći. Otkrili su da se pet od petnaest učesnika probudilo u roku od deset minuta od ciljanog vremena buđenja svakog jutra.
Sigurno je da mnogi doživljavaju ovaj fenomen, ali još uvek ne postoje konkretni naučni odgovori. Za sada, najpopularnija teroija je: svetlost. Pojedini stručnjaci smatraju da je u pitanju naš cirkadijalni ritam tela, unutrašnji "sat", koji nas priprema za buđenje i spavanje. Neposredno iznad optičkog nerva u mozgu je "glavni" sat (suprahijazmatično jezgro). Jezgro koordiniše cirkadijalne ritmove organizma, koji nam pomažu da osetimo svetlost oko nas, rekao je za "Njujork tajms" dr Ravi Alada, neurobiolog koji se specijalizovao za san i cirkadijalne ritmove na Univerzitetu Nortvestern.
Specijalne ćelije detektuju promene u svetlosti u našoj okolini (kao što je neposredno pre i tokom izlaska sunca), čak i kada su nam oči zatvorene. Zbog toga su, između ostalog, mnogi ljudi veoma osetljivi na svetlost i ne mogu zaspati ako prostorija nije poptuno zamračena, a teško se bude kada kada nema izvora svestlosti.
Pretpostavlja se da ove ćelije verovatno ne "govore" telu koliko je trenutno sati, ali mogu saopštiti da se približavamo vremenu kada obično ustajemo, to jest da je prošlo dovoljno sati. Tada kreću promene u organizmu koje nas pripremaju za aktivnost i pokret - povećavaju se krvni pritisak, lučenje hormona kortizola i kortikotropina.
Cirkadijalni ritam je za sada najpopularnije objašnjenje za ovaj fenomen, ali postoji nekoliko dodatnih faktora koji mogu uticati na buđenje pred alarm, kao što su stres, strah od kašnjenja ili čak placebo efekat do kojeg dolazi prilikom uspostavljanja navike ('Znam da mi ne treba alarm i da se uvek budim pre njega, ali moram da ga navijem, u suprotnom ću prespavati').
Na kraju, naučnici pretpostavljaju da se telo može "navići" na određenu satnicu i može registrovati kada je vreme "isteklo" i početi proces buđenja. Postoje brojna pitanja o spavanju na koja stručnjaci još uvek traže odgovore, ali za sada zaključuju da cirkadijalni ritam može biti najbolje objašnjenje.
Što se tiče poboljšanja sna i "bezbolnijeg" buđenja, jedna anketa sa portala "Plos Uan (PLoS One)" je pokazala da je u grupi od pedeset ljudi većina odabrala "melodične" zvukove kao idealan alarm, jer se tada osećaju najodmornije. Ipak, mnogi smatraju da je najbolja opcija korišćenje klasičnog budilnika, kako se mozak ne bi opteretio plavim svetlom ekrana telefona pre i posle spavanja.
