Nauka o čulu ukusa se još uvek razvija, ali za sada je ustanovljeno da je moguće menjati preference za određenu hranu, bez obzira na godine. Stručnjaci smatraju da postoje dva glavna faktora koja utiču na razvijanje ukusa: genetika i osetljivost.
Na primer, nekoliko studija je pokazalo da omiljena hrana deteta često može biti ona koju je majka jela dok je trudna. Drugo objašnjenje može biti da, u slučaju da odrasla pojedinac ne voli određenu hranu, postoji mogućnost da se upravo te namirnice nisu konzumirale u kući u kojoj je odrastao, zato što je stariji ukućani nisu konzumirali. Na taj način se indirektno može formirati ukus.
Što se tiče osetljivosti, postoji posebna grupa ljudi, koji imaju veoma izraženo čulo ukusa, pogotovo za gorke stvari. Drugim rečima, dok neko uživa u gorčini koju ima kafa ili povrće, za nekoga je ukus toliko intenzivan da nikako neće voleti gorku hranu/napitak. Zbog toga, velika osetljivost može biti jedan od uzroka izbiljivosti kada je u pitanju hrana.
Bilo da želimo da uspostavimo zdraviji (ali manje ukusan) režim ishrane ili samo pokušavamo da se naviknemo na drugačije namirnice, postoji nekoliko načina da "treniramo" čulo ukusa:
Ukus ili nešto drugo
Prvi korak može biti identifikovanje problema: da li zaista samo smetaju ukus i miris ili je u pitanju nešto drugo? Ukus nije jedini faktor koji određuje ono što se više voli. Na primer, možda nam ne smeta ukus kod određene namirnice, ali njen izgled i tekstura mogu biti veoma odbojni. Tada je dobro potražiti alternativni način konzumiranja: seckanje na male komadiće stavljanje u blender i pravljenje sosa, prženje ili kuvanje do promene teksture...
Drugi slučaj može biti da nas određena hrana samo podseća na drugu namirnicu koju ne volimo, pa instinktivno odbijamo da je jedemo. Ako je ovo slučaj, onda je najlakše promeniti perspektivu i zaključiti da su to zaista dva različita ukusa, kako bi privikavanje bilo lakše.
Kombinacije
Slično kao kada pokušavamo navesti dete da jede određenu hranu - postepeno dodavanje namirnice u našu omiljenu hranu može biti od pomoći. Stručnjaci smatraju da je detetu potrebno pokazati određenu hranu čak petnaest puta, pre nego što se privikne na nju i zavoli je. Drugim rečima, potrebno je strpljenje i upornost kako bismo počeli "prihvatati" hranu, a najlakše je "izbalansirati" ukus koji ne volimo sa omiljenim namirnicama.
Eksperimentisanje i probanje novih recepata
Možda isprva zvuči neobično (zašto bismo se trudili oko spremanja hrane koju ne volimo?) ali postoji više pozitivnih strana ove "vežbe". Isprobavanjem novih metoda spremanja namirnice možemo otkriti da, na primer, neki začini potpuno menjaju prvobitan ukus i jelo postaje ukusnije. Možda je hrana koju ne volimo ukusnija kada se isprži/kuva, kada se jede zajedno sa određenom vrstom hleba ili mesa...
Pored toga, uvežvabanje veštine kuvanja je svakako pozitivna strana, pogotovo u slučaju da nemamo mnogo izbora i jednostavno moramo da spremimo hranu koja nam nije omiljena.
Kako bi navedene metode bile efikasne, najvažnija je upornost. Uvek treba imati u vidu zašto pokušavamo zavoleti određenu hranu: da li je zbog zdravlja, da li će nam pomoći u samodisciplini i toleranciji na neprijatnosti ili će nas zbližiti sa drugačijom kuluturom kroz specijalitete? Koji god da je razlog, sigurno može biti dobra motivacija za menjanje ukusa.