Kako naučiti decu da pravilno traže oproštaj
Traženje oproštaja često ne deluje kao komplikovana stvar, ali zapravo, mnogima je veoma teško da se "pravilno" izvine kada je to potrebno. Iako uzrok često mogu biti ponos ili verovanje da ne snosimo nikakvu odgovornost, mnogi u detinjstvu zapravo nisu naučili kako zaista treba postupiti kada tražimo oproštaj.
Jedan od primera može biti posmatranje roditelja tokom konflikta. U mnogim slučajevima, nakon svađe, sutradan se obe strane ponašaju kao da se ništa nije desilo, umesto diskutovanja o problemu i izvinjavanja. Kada deca posmatraju ovakav način ignorisanja problema, mogu pomisliti da se reč "izvini" koristi samo u "ekstremnim slučajevima" i da onaj koji traži oproštaj suptilno "priznaje poraz".
Zbog toga je veoma važno naučiti decu od ranih godina da izvinjenje ne treba da asocira na kaznu ili ponižavanje, već na preuzimanje odovornosti za sopstvene postupke i popravljanje odnosa s drugima. Pravilno izvinjenje će postati simbol zrelosti, samosvesti i skromnosti, što su veoma neophodne karakteristike koje bi trebalo razvijati kod najmlađih.
Naravno, postoje slučajevi u kojima kazna ne može da se izbegne, ali to je sasvim u redu. Najvažnije je napraviti razliku između izvinjenja i snošenja posledica/kažnjavanja.
Sledećih nekoliko koraka mogu biti dobar početak za razvijanje svesti o važnosti iskrenog izvinjenja kod dece:
- Izgovaranje reči "Žao mi je", "Izvini", "Oprosti mi...".
- Opisivanje greške/problema
- Pomoći im da razumeju zašto su zgrešili
- Objasniti im, ako je potrebno, ali bez pravljenja izgovora
- Navesti ih da obećaju da se isto neće ponoviti
- Ponudite potencijalna rešenja, ako je potrebno
Primer može biti jedna tipična "dečja svađa", kao što je uzimanje tuđe igračke bez pitanja. Iz takve situacije često dolazi do prepiranja ili otimanja. Tada se mogu primeniti prethodno navedeni saveti.
Detetu možemo reći da nije u redu uzimati tuđe stvari bez pitanja i da bi trebalo odmah da se izvini. Zatim, drugaru može objasniti gde je pogrešio, kako bi bolje razumelo svoju grešku, ali i pokazalo drugome da ume da preuzme odgovornost:
"Izvini, znam da je tvoja igračka, nije trebalo da je uzmem/Izvini, samo sam želeo da se igram..." i sl. mogu biti dobar početak. Ipak, oblik izvinjenja će najčešće zavisiti od godina deteta. Ponekada je u redu naučiti ih da je dovoljno reći "Žao mi je" , pod uslovom da ne ponavljaju istu grešku u budućnosti.
Kada je problem ozbiljniji, pod uticajem burnih emocija, roditelji često teraju dete da se izvini "na silu". Takve reakcije mogu biti razumljive, ali vremenom, mališani će traženje oproštaja isključivo povezivati sa negativnim iskustvom, ponižavanjem i krivicom. Iako može biti teško, uvek je bolje mirno reći da prihvatamo njihovo izvinjenje, ali da i dalje postoje posledice za određene postupke.
Postoje brojni odrasli koji još uvek uče kako da pravilno postupe kada traže oproštaj, tako da je veoma važno imati mnogo strpljenja kada su u pitanju deca. Biće potrebno više različitih situacija, sukoba i neprijatnosti kako bi dete zaista razumelo važnost poštovanja drugih i priznanja sopstvenih grešaka.
Preuzimanje odogovornosti za neispravne postupke na ovaj način će biti od velike pomoći za razvoj emocionalne i socijalne inteligencije.