Fenomen "tihe seče" kao odgovor poslodavaca na "tiho odustajanje" zaposlenih
U jeku pandemije i periodu nakon nje, zaposleni su, reklo bi se, osvestili činjenicu da krilatica "radim onoliko koliko me plaćaju" zapravo ima smisla, a zajedno sa tom spoznajom došla je i promena prioriteta, kao i manje angažovanje zaposlenih. Međutim, poslodavci su počeli da "uzvraćaju udarac", a novi fenomen koji se pojavio, "tiha seča" ozbiljno je zabrinula zaposlene.
"Tiha seča" zaposlenih očima poslodavaca
Restrukturiranje, odnosno preraspodela zaposlenih u okviru kompanije novi je trend u poslovnom svetu, a prema statističkim podacima, od prošlog avgusta do danas on gotovo da se utrostručio. Zbog čega se poslodavci odlučuju na ovaj korak? Budući da je tržište rada nepovoljno kako za zaposlene, tako i za kompanije koje muče muku sa pronalaskom kvalitetnih resursa, poslodavci su došli na ideju da svoje zaposlene preraspodele na druge pozicije ne bi li uštedele novac koji je predviđen za proces regrutacije i selekcije, ali i kako bi sredstva koja su u prethodnom periodu investirala u zaposlene ipak ostavili unutar kompanije.
Drugi razlog za ovakav potez jesu i otpremnine, koje mogu biti dosta visoke, a koje su poslodavci u obavezi da isplate zaposlenima kojima uruče rešenje o otkazu. Kako bi izbegli ovu situaciju, oni radije biraju da svoje zaposlene sklone na manje zanimljive i inspirativne pozicije, sa kojih će oni, uz malo ambicije, sami ubrzo poželeti da odu.
Zaposleni se osećaju odbačeno
Ovaj trend pokrenuo je čitavu lavinu emocija kod zaposlenih koji su do sada imali kakav-takav osećaj sigurnosti i bili srećni što u izazovnim vremenima nisu ostali bez posla. Sada, u njima se javio "crv sumnje" - jesam li ja sledeći na spisku za otkaz? U vrtlogu emocija, reakcije su različite, i dok pojedini zapravo uživaju u tome da imaju manje posla, a opet koliko-toliko sigurna primanja i staž koji teče, drugi su prestravljeni činjenicom da nakon nekoliko godina truda i zalaganja u kompaniji, sada njihova pozicija više nije mesto na kome će moći da se razvijaju i napreduju, već "utešna nagrada" i mesto gde se osećaju odbačeno i nepoželjno.