Magazin
Tulski medenjaci: Neobična ruska poslastica čiji se recept čuva kao najstrožija tajna
Svaka zemlja na svetu poznata je po nekom lokalnom specijalitetu domaće kuhinje, a tako je i Rusija u svetu slatkiša poznata po svojim Tulskim "prjanicima" - medenjacima napravljenim po posebnoj recepturi još iz 17. veka. Tulski medenjaci su za kratko vreme osvojili srca svih stanovnika, a o tome koliko su za grad iz koga potiču značajni, govori i činjenica da u samom centru postoji spomenik posvećen "prjaniku".
Medenjaci karakterističnog izgleda i nesvakidašnjeg ukusa proslavili su ne samo grad Tulu na zapadu Rusije, iz koga potiču, već i čitavu zemlju, osvojivši zlatne titule na međunarodnim takmičenjima u Rimu i Parizu. Istorija tulskih medenjaka datira još iz 17. veka, a slatkiš je sada popularniji nego ikada!
Tulski medenjak - poslastica sa dugom istorijom čija je receptura čuvana u najstrožijoj tajnosti
Prema pisanim izvorima, istorija jedne od najpoznatijih ruskih poslastica datira još iz 1685. godine, međutim, istoričari su gotovo sasvim sigurni da je receptura Tulskog medenjaka starija najmanje jedan vek. Medenjak potiče iz grada Tula, koji se nalazi nešto južnije od ruske prestonice, a u vreme kada je nastao, u gradu je bilo nekoliko majstora koji su samostalno proizvodili ovaj slatkiš.
Svako od tih majstora pekao je medenjake po svom jedinstvenom receptu koji se čuvao kao najstrožija tajna, a receptura se prenosila sa kolena na koleno i to isključivo po muškoj liniji. Štaviše, način pripreme je bio toliko dobro čuvana tajna, da čak ni tegići kojima se merila težina sastojaka nisu bili obeleženi, kako niko ne bi imao priliku da ukrade recept i mere.
Jedinstveni sastojci i način pripreme štampanih Tulskih medenjaka
Ključna karakteristika pravljenja tulskog medenjaka je u tome da je on štampan, a samim tim, nije ga lako proizvesti. Za njegovu pripremu koristi se posebna modla od breze, a čak i pravljenje takvog kalupa zahteva posebnu proceduru: pre oblikovanja, daska mora da "stari" najmanje pet godina, dok se neki uzorci ostavljaju i po dve decenije, a tek kada se brezov kalup dovoljno osuši pristupa se rezbarenju drveta kako bi se zatim motivi preslikali na medenjak. Tulski medenjaci mogu imati urezane različite slike: među njima su oni koji se vezuju za istorijske događaje, kulturna obeležja i simbole Rusije, pa čak i biljke, životinje i rublja (nacionalna valuta) - jednom rečju, sve što asocira na Rusiju i region Tule.
Malo ko zna da se ekskluzivnost ukusa Tulskog medenjaka objašnjava ne samo jedinstvenom recepturom, već i posebnim sastojcima, na čiji ukus i kvalitet utiču brojni prirodni, klimatski, pa čak i geomagnetni uslovi regiona Tule. Tako, primera radi, brašno koje se koristi u proizvodnji ovih medenjaka odlikuju određena svojstva i sadržaj glutena, zahvaljujući kojima testo zadržava potrebnu konzistenciju za dobijanje šara. Isto važi i za voće koje se koristi za filovanje medenjaka - upravo njegovo poreklo poslastici daje poseban ukus i miris svojstven isključivo Tulskom medenjaku.
Spomenik i muzej u čast Tulskog medenjaka
O tome koliko je Tulski medenjak značajan govori i činjenica da je 2014. godine ova poslastica dobila i svoj spomenik izrađen u bronzi. Monumentalni medenjak prečnika dva i po metra i težine preko jedne tone postavljen je u samom centru grada. Takođe, Tulskom medenjaku je posvećen i istoimeni muzej u gradu Tula, a upravo u tom muzeju se čuvaju i premija Gran-pri i zlatna medalja koju je ova poslastica osvojila na Svetskoj izložbi u Rimu 1912. godine. Čak i u vreme Prvog svetskog rata, ruski slatkiš osvajao je srca svetske publike, i 1915. godine ponovo zasluženo zauzeo prvo mesto, ovoga puta u Parizu.
