"TraumaTok": Da li je deljenje trauma na internetu korisno ili štetno

Razgovaranje sa bliskom osobom o traumatičnom događaju sigurno ima koristi po naše mentalno zdravlje, jer uspevamo da se suočimo sa svojim problemima, dobijamo utehu, podršku, osećamo da je drugima stalo do nas, što nas može motivisati da se izborimo sa negativnim emocijama. Ipak, da li je efekat isti kada traumatično iskustvo podelimo sa stotinama hiljada ljudi na internetu? Neki veruju da jeste, pogotovo pripadnici generacije Zed.

Heštegovi "traumatok (#traumatok)" i "traumadamp (#traumadump)" imaju na milijarde pregleda na TikToku i Instagramu, a pretežno ih koriste pripadnici mlađih generacija koji opisuju svoja negativna životna iskustva iz prošlosti. Teme mogu biti vezane za ljubavne odnose, neprijatne događaje na radnim mestima, nestabilni porodični život, ali i ekstremne slučajeve koji mogu trajno ostaviti emocionalni trag.

Postoje brojne verzije sadržaja, ali glavni cilj je uglavnom isti: deljenje trauma sa hiljadama nepoznatih ljudi na internetu, dobijanje podrške i pokretanje ozbiljnih diskusija. Korisnici u komentarima većinom pokazuju saosećanje, a u nekim slučajevima, koriste priliku da opišu i sopstvena iskustva koja se mogu povezati sa originalnim klipom.

Tada se započinju različiti razgovori o traumama, u kojima se mnogi ljudi pronalaze i dobijaju validaciju sopstvenih osećanja i iskustava. Zbog toga, pojedini psiholozi veruju da deljenje trauma na internetu može biti veoma korisno za proces isceljenja.

"Vidimo da ljudi onlajn sve češće opisuju napade ili bilo koje vrste zlostavljanja koja su doživeli, dele detalje o generacijskim traumama u porodici, o ljubavnim odnosima sa narcisoidnim osobama... Deluje kao da se na ovaj način podiže svest o traumama, tako da se ljudi osećaju sigurno kada žele da traže pomoć," objašnjava somatski terapeut Meg Šnecer za "Njujork post".

"Kada ljudi imaju hrabrosti da dele ovakve detalje iz svoj života, započinju se veliki društveni pokreti. S druge strane, starije generacije su bile "naučene" da potiskuju svoja osećanja i umanje ozbiljnost određenih situacija, jer je tako bilo "lakše"."

"Generacija Zed je odlučila da je bilo dosta ignorisanja sopstvenog mentalnog zdravlja i mnogi prave velike korake u isceljenju i povezivanju s ljudima koji su prošli kroz slične probleme. Mislim da je dobro što su mladi ljudi samosvesni."

Šnecer je dodala da joj ne smeta ako je deljenje svojih osećanja na ovaj način postalo vrsta trenda, dokle god se razvija na bezbedan način. Smatra da ovakav pokret može biti veoma koristan i za one koji nisu ni svesni da nose određene traume sa sobom i da prepoznavanje sebe i sopstvenog iskustva u određenom sadržaju može započeti proces isceljenja, kao i suočavanja sa potisnutim emocijama koje ih potecijlano "koče" u životu.

Neophodan oprez

Ipak, postoji i određen rizik koji ovakav sadržaj može doneti. Pre svega, klipovi u kojima ljudi opisuju zastrašujuća iskustva iz svog života mogu biti potencijalni okidač i prouzrokovati neželjene reakcije, kao što su: panični napad, neočekivan izliv negativnih emocija ili čak može navesti ljude da još dublje potiskuju loša sećanja.

Pored navedenog, postoji i rizik od preispitivanja sopstvenog iskustava, realnosti, uspomena, odnosa s drugima... Na primer, kada smo izloženi negativnim vestima i kada redovno "upijamo" tuđe traume, može doći do ozbiljnih posledica po naše mentalno zdravlje. U ekstremnijim slučajevima, može doći i do paranoje, jer svaka vrsta neprijatnog iskustva se počinje tumačiti kao okidač ili trauma, što može pogoršati emocionalno stanje i percepciju o realnosti.

Zbog toga je izuzetno važno da oni koji pokušavaju da pronađu utehu i validaciju na "traumatoku" budu pažljivi i prepoznaju kada ovakav sadržaj počinje više da šteti, nego što pomaže.