Jednostavnije rečeno, pareidolija znači pridavanje smisla nečemu što čujemo ili vidimo a što, zapravo, nema smisla niti značenja. Vizuelna pareidolija je odličan primer pareidolije koji smo sigurno svi doživeli, a predstavlja prepoznavanje/uočavanje različitih životinja, lica ili objekata recimo u oblacima.
U prošlim istraživanjima ova pojava je često povezivana i sa demencijom ili Parkinskonovim bolešću, ali najnovije otkriće pokazuje da različiti nivoi određenih hormona mogu uticati na psihološki fenomen "prepoznavanja" odnosno priviđanja lica na različitim predmetima/površinama.
Oko četiristo učesnica je bilo podeljeno u tri grupe (trudnice, žene koje su se nedavno porodile i žene koje nikada nisu imale decu) i imale su zadatak da analiziraju nekoliko stotina ponuđenih fotografija i kažu da li na njima mogu uočiti lice i različite ekspresije.
Rezultati su pokazali da su žene koje su u proteklih godinu dana dobile dete uočile najviše "lica" na fotografijama, znatno više nego druge učesnice.
"U suštini smo pronašli dokaz da su porodilje imale veće sklonosti ka paredoliji nego trudnice," objasnili su autori studija za žurnal "Bajolodži leters (Biology Letters)". Dodaju da ovaj pronalazak može biti koristan za istraživanje psiholoških procesa koji se javljaju kod novih roditelja, koji su veoma važni kod razvijanja dobrog odnosa između majke i deteta.
Istraživači veruju da rezultati mogu imati veze sa nivoima hormona oksitocina, jer su prethodna proučavanja pronašla da su ljudi lakše prepoznavali lica na neživim predmetima kada bi dobili veštački izvor ovog hormona. Veruje se da porodilje imaju povišenu količinu oksitocina, tako da je to moglo uticati na njihovu percepciju ponuđenih fotografija tokom studije.
Ne postoje konretni dokazi da je oksitocin povišen kod žena nakon porođaja, tako da nije moguće precizno zaključiti da je on bio zaslužan za rezultate. Ipak, sigurno je da su trudnice ili žene bez dece uočile manje crta lica na fotografijama nego one koje su se porodile godinu dana.
Pošto je mozak čoveka veoma osetljiv na bilo koje oblike i linije koje podsećaju na ljudsko lice, psioholozi koji su sproveli studiju se nadaju da će rezultati pomoći u budućim istraživanjima ovog fenomena, a otkriveni podaci se mogu koristiti za proučavanje neverbalne komunikacije i govora tela.