Magazin
Osim što imaju devet života, mačke mogu da budu i fluorescentne
Mačke će se uvek dočekati na noge, u nekim kulturama predstavljaju simbol sreće, a postoji verovanje da čak imaju i u devet života. Sada, legedna o mačkama ima i novi dodatak nakon otkrića naučnika, a to je da mogu i da svetle u mraku, zajedno sa oko stotinu drugih vrsta životinja.
Naučnici u Australiji pregledali su muzejsku kolekciju sisara, da bi istražili koliko njih može da svetli u mraku pod ultraljubičastim svetlom. Otkrili su da čak sto dvadeset pet vrsta ima ovu sposobnost, uključujući i domaće mačke. Među vrstama koje svetle je bilo pedeset četiri noćne i sedamdeset jedna dnevna vrsta životinja.
"Fluorescencija je bila najčešća i najintenzivnija među noćnim vrstama i onima sa kopnenim, arborealnim i fosoralnim navikama, pri čemu je veći deo njihovog tela bio fluorescentniji", rekli su autori studije za žurnal "Rojal sosajeti open sajens (Royal Society Open Science)".
"Ostaje nejasno da li fluorescencija ima bilo kakvu specifičnu biološku ulogu za sisare. Čini se da je to sveprisutno svojstvo nepigmentiranog krzna i kože, ali može pomoći da ovi delovi tela izgledaju svetlije, kako bi se poboljšala vizuelna signalizacija, posebno za noćne vrste," zaključili su naučnici.
"Dok su količina i lokacija fluorescencije varirali između vrsta, sve su pokazale neki oblik prividne fluorescencije. Oblasti fluorescencije uključivale su belo i svetlo krzno, pera, brkove, kandže, zube i nešto gole kože."
Postoje različiti oblici fluorescencije, ali svi uključuju apsorpciju svetlosti i emisiju svetlosti niskog nivoa, koja često podseća na sjaj. Žuto, belo i svetlo braon krzno je bilo fluorescentno kod sto sedam vrsta, četrdeset sedam vrsta je imalo fluorescentnu golu kožu, posebno oko usta i stopala, a šezdeset osam vrsta je imalo svetleće kandže.
Najfluorescentniji sisari su obično bili beli ili bledo žuti, kao što su polarni medved, južni tobolčar i albino valabi. Jedan delfin je takođe bio fluorescentan, ali videlo se da samo njegovi zubi svetle, a takođe su svetlele zebre i koale. Belo krzno je bilo najčešći izvor fluorescencije sisara, dok su plava, ružičasta i narandžasta boja svetlele mnogo manje nego što se očekivalo.
Ljudi i zečevi su bili prvi sisari za koje je pokazano da imaju fluorescentna svojstva, kada je jedan akademski rad iz 1911. otkrio da ljudska kosa može da emituje svetlost u UV opsegu. Tokom godina, mali broj studija je identifikovao specifične pojedinačne vrste sa ovim sposobnostima, ali naučnici nastavljaju da proučavaju fascinantna svojstva živog sveta.
