U čemu je privlačnost "ružne" umetnosti

Nedavna savremena izložba u Njujorku, pod nazivom "Ružna slika", imala je toliko posetilaca da se datum trajanja izložbe morao produžiti. Uspeh izložbe je iznenadio mnoge korisnike društvenih mreža, koji su većinom podelili sledeću misao: "Zašto bi se stvarale gužve oko neatraktivnih slika?"

Da bismo tumačili potencijalne odgovore na ovo pitanje, moramo se zapitati: šta znači "atraktivna" slika, kao i da li umetnost mora da "prija" našem oku da bi bila prihvatljiva i kvalitetna?  

Još od početka čovečanstva, praistorijski radovi koje su ljudi crtali u pećinama nisu imali ulogu "lepe dekoracije", kao što milioni dela imaju danas. Ti crteži su bili magijski simboli, lični potpisi i ono najvažnije: beleške i prikaz vremena u kome su nastali, a danas se smatraju umetnošću, iako njihova funkcija nije bila estetska.

Mnogi umetnici se danas izražavaju na sličan način, samo uz bogatije palete i pristup raznim materijalima, ali želja za ispoljavanjem unutrašnjeg sveta kroz kreiranje crteža ili slike je ostala ista. Može se reći da upravo u tome leži suština "ružne umetnosti": kako čovekova unutrašnjost nije uvek lepa i privlačna, ne može biti ni njegovo stvaralaštvo.

"Ružan" rad može biti ličan metod izražavanja umetnika, ali ga takođe može iskoristiti kao poruku ili kritiku društva. Jedan od najpoznatijih primera ovakvih umetnika je holandski renesansni slikar Hijeronimus Boš. Na njegovim slikama su prikazane najružnije strane čoveka i to ne samo po fizičkom izgledu, već i po ponašanju likova.

Na njegovoj najpoznatijoj slici, "Vrt uživanja", mogu se videti brojna izobličena lica, figure, pogotovo na desnom krilu, koje predstavlja pakao. Čak i same interakcije u koje se likovi upuštaju su nemoralne i odbojne, što je za njegovo vreme bio vrlo šokantan prikaz čoveka. Iskrivljena lica i uznemirujuće scene su bile odraz njihovih karaktera. Poređenja radi, u ovom periodu je Mikelanđelo oslikavao Sikstinsku kapelu, ukrašavajući je harmoničnim prikazima anđela (što bi se danas nazvalo "lepom" umetnošću, dok Boš više pripada "ružnoj" kategoriji).

Ipak, oba umetnika su proglašena majstorima i ovakvi kontrasti se mogu videti na brojnim drugim primerima. Dakle, "ružna" umetnost i prepoznavanje njene važnosti nije novitet, ali zašto je vekovima potrebna čovečanstvu isto koliko i "lepa" lepota?

Kontrast, analiza i kontrola

Pre svega, da bi se nešto proglasilo svetlim i lepim, mora imati svoju tamnu i neprivlačnu suprotnost.

Jedna nemačka studija iz osamdesetih je ustanovila da šok može biti faktor koji pomaže neatraktivnim delima da "hipnotišu" posmatrača, privuku i drže mu pažnju. Pored toga, "ružno" se nalazi na istom spektru kao i "lepo", tako da posmatrač dobija priliku da uporedi ova dva ekstrema i dublje razmišlja o njima.

Kada posmatramo grotesknu umetnost, javljaju nam se mnoga pitanja, koja se možda nikada ne bi pojavila da nam je slika koju posmatramo "prijala". Pitanja uglavnom mogu biti vezana za izgled rada, njegovo značenje: "Zašto bi neko ovo napravio? Da li propuštam poruku? Šta predstavljaju ova lica?" 

Nemački naučnik Vinfrid Meningaus smatra da, kada umetnost prouzrokuje negativne emocije, naša reakcija zapravo može biti pozitivna: navodi nas na razmišljanje, dublju analizu, inrospekciju, upoređivanje sa "lepim", preispitivanje koncepta lepote... Prema njemu, posmatrač tada može da nauči da sagleda drugačije perspektive i analizira umetnost na zanimljiviji način, što razvija njegovo poštovanje prema radu.

Na kraju, američki psiholog Pol Blum smatra da ode ulogu igra i osećaj kontrole. Kada posmatramo neprijatnu ili uznemirujuću scenu na platnu, možemo biti isfrustrirani, tužni, besni, zabrinuti, ali jedno je sigurno: mi smo bezbedni. Znamo da smo bezbedni, da nas strašno delo ne može "dotaći" i zbog toga ne osećamo potrebu da skrenemo pogled, da "pobegnemo". Kroz "ružnu" umetnost se na bezbedan način prikazuje mračna strana čoveka, koja će zauvek intrigirati posmatrača i kroz sliku na zidu će imati priliku da u nju zaviri.