U srpskom jeziku postoji poslovica "Dok ima ovaca, biće i šišanja", a kroz istoriju postoje i očigledni primeri kako je ta poslovica nastala. Jedan od najpoznatijih je svakako Ponzijeva piramidalna šema, ali ni druga dva "bisera" nisu ništa manje upečatljiva. Jedan od njih je porez na veštice, koji se naplaćivao u Engleskoj sredinom 17. veka, a drugi - famozna prodaja Ajfelove kule. I to ne jedna, nego dve!
Porez na veštice u Engleskoj
Sredina 17. veka je u Engleskoj bila veoma turbulentna, a revolucija koja je "drmala" zemlju iznedrila je i svojevrsni fanatizam naroda kada je reč o religiji. Posebno je bilo popularno verovanje u postojanje veštica, koje su navodno pomagale satani u malicioznim aktivnostima protiv mirnog stanovništva.
Kao što to obično biva na tržištu - potražnja diktira ponudu: tako je 1644. godine izvesni advokat Metju Hopkins rešio da promeni svoje zanimanje i postane lovac na veštice. Zajedno sa svoja dva pomoćnika, Džonom Sternom i Meri Lekland, Metju je obilazio sela u Engleskoj i nudio profesionalnu uslugu razotkrivanja veštica, čarobnjaka i drugih nezakonitih praktikanata magije. Naravno, naivni i neobrazovani seljani su bili spremni da daju i poslednji dinar, samo da se zaštite od nečistih sila.
Za svoju uslugu Metju je dobijao veoma solidne novčane iznose, a nakon godinu dana fantastičnog poslovanja, vlasti su donele rešenje da se stanovništvu naplaćuje i poseban porez za zaštitu od veštica. Za 14 meseci koliko je poslovao, Hopkins je "razotkrio" preko 230 veštica, čarobnjaka i crnih magova, a verovatno bi svoj biznis nastavio da širi da se nije razboleo i umro. Nakon njegove smrti, interesovanje za veštice se munjevitom brzinom opalo do minimuma, a veštice bi se spominjale tek ponekad, kada bi se neko prisetio ove prevare veka.
Prodaja Ajfelove kule u Parizu
Viktor Lustig se smatra jednim od najvećih prevaranata 20. veka, a svoju neverovatnu karijeru ovaj austrijac je započeo tako što je varao ljude na kartama. Za jako kratko vreme, Viktor se izveštio toliko da mu karte više nisu bile zanimljive, te je došao da ideju da "obrne" neki veći posao.
Razmišljajući neko vreme šta bi za njega predstavljalo izazov, Lustig se dosetio da bi mogao da proda ni manje ni više nego - Ajfelovu kulu. Brzo se pozabavio falsifikovanjem dokumentacije potpredsednika departmana Ministarstva pošte i telefgrafa Francuske, a kada je sva dokumentacija bila spremna uputio je poziv najvećim utilizatorima metalnog otpada, predstavivši se činovnikom.
Predstavnik jedne od kompanija se toliko zainteresovao za otkup metala sa famozne građevine, da je Lustigu čak dao i mito kako bi ovaj zaobišao sve procedure i dodelio tender upravo njemu, a nakon što je posao sklopljen, isplatio i iznos za koji je ovaj "prodavao" kulu. Ukupno je na Lustigov račun uplaćeno oko 70 hiljada franaka, što je za to vreme ogromna količina novca. Nakon što je transakcija realizovana, Viktor je pokupio sve svoje stvari i otputovao nazad u Austriju.
Međutim, afera sa prodajom Ajfelove kule se nije ovde završila! Prevarant se nakon par godina vratio u Pariz i po istom principu pokrenuo i drugi tender. Odziv je bio veliki, a Viktor je uspeo da simbol Pariza "proda" još jednom. Naravno, drugom kupcu.
Ponzijeva piramidalna šema
Italijan Čarls Ponzi je u Boston doputovao 1903. godine sa samo dva i po dolara u džepu, a kako se u svojoj zemlji nije obogatio, odlučio je da sreću okuša preko okeana. U početku je Ponzi zarađivao tako što je falsifikovao čekove banaka, da bi kasnije pomagao i nelegalnim migrantima da pređu granicu i otpočnu novi život u Americi. Međutim, ubrzo su njegovi apetiti porasli, pa je poželeo da zarađuje više.
Dvadesetih godina 20. veka Ponzi je osnovao kompaniju Sekjuritis Eksčejndž Kompani, a prvi veći kapital zaradio je uz pomoć deviznih špekulacija na tržištu. Za javnost, kompanija se bavila trgovinom međunarodnih hartija od vrednosti, dok se iza tog "paravana" zapravo nalazila prva finansijska piramida u istoriji. Kako je ona funkcionisala?
Biznis model je funkcionisao po veoma jednostavnom principu: Ponzi je investitorima obećavao 50 posto dobiti u roku od 45 dana ili 100 posto dobiti nakon 90 dana od ulaganja. "Nikad lakša zarada!" pomislio bi svako kome bi Italijan prezentovao šemu. Za jako kratko vreme u ovu finansijsku zamku je uspelo da "upadne" preko 17 hiljada ljudi!
U početku je sve funkcionisalo kako je i obećavao - svakom investitoru je Ponzi isplaćivao njegovu dobit od ulaganja narednih "žrtava", zadržavajući neki procenat za sebe. Ali, deblji kraj su izvukli oni koji su u šemu ušli kasnije. Kada više nije imao priliva od novih ulagača, od čijeg bi novca isplatio one prethodne, Ponzi je objavio bankrot, nakon čega je osuđen na 9 godina zatvora. Iako je u svojoj karijeri zaradio čak 20 miliona dolara, prevarant je umro bez ijednog "cvonjka" u džepu.