Dvadesetpetogodišnja Ana je sve do kraja prošle godine živela običan, monoton gradski život: kuća - posao, posao - kuća i tako svaki dan iznova i iznova. Sve dok se jednog jutra nije probudila i shvatila da je vreme za promenu. Toga dana je odlučila da sav ušteđeni novac iskoristi za veliko proputovanje kroz Rusiju.
Avantura može da počne!
Anina polazna tačka je bio Vladivostok, grad na samom istoku Rusije - u njega je stigla vozom nakon dugih sedam dana putovanja iz Moskve. Stigavši do "tačke A", Tokarevskog svetionika u Vladivostoku 10. maja ove godine, ona je sela na svoj bicikl i uključila aplikaciju za merenje pređene razdaljine. Avantura može da počne!
Na svom proputovanju Ana nije imala jasan plan koji grad će biti "tačka B", ali je ispred sebe imala četiri jasno postavljena cilja: da pređe čitavu Rusiju od mora do mora, da sebe oproba u vožnji na veliku razdaljinu, da provede vreme sa samom sobom i razmisli o životu i naravno, da obiđe najpoznatije istorijske gradove i upozna se sa njihovim znamenitostima.
Prvih mesec dana putovanja su najteži
Kako je istakla hrabra Ana, prvih mesec dana putovanja su bili najteži u svakom smislu: tokom dana je prelazila i po sto kilometara, što je za amatera biciklistu jako puno, a za nepreglednu Rusiju veoma malo - ponekada je udaljenost između samo dva obližnja sela upravo tih stotinak kilometara. Par meseci kasnije razdaljine koje je prelazila su postale nešto manje - sa jedne strane, Anu je već delimično sustigao umor, a sa druge i dan je postao dosta kraći.
"Tokom septembra i oktobra sam prelazila oko 60 kilometara dnevno. Ili sam bila umornija ili samo sporija. Dodatno, skratio se i svetli deo dana, a ja po mraku nisam vozila", rekla je avanturistkinja.
Na takvom putovanju čovek ne zna šta ga čeka
Kada kreće na ovakvo putovanje, čovek mora biti pripremljen na raznorazne situacije: na susretanje da divljim životinjama, spavanje u šatorima, nepredviđene kvarove na biciklu, pa i na poneku neprijatnost u putu. Ipak, i pored pređenih jedanaest i više hiljada kilometara, susrete sa divljim životinjama koje potencijalno mogu predstavljati pretnju, Ana nije imala.
"U početku sam, kad god bih prolazila pored neke šume, gledala svuda oko sebe, kako bih bila sigurna da mi se ništa ne približava. Kada bih čula neki šušanj ili neobičan zvuk, ubrzavala bih što je više moguće da se što pre sklonim. Ali sam se već nakon tri nedelje navikla", kazala je Ana. "Sretala sam lisice, jelene i kamile, ali oni nisu opasni."
Na svom proputovanju, Ana je sretala različite ljude, a kako je istakla, sve ih je podelila u tri kategorije: obične prolaznike, koji bi joj ponudili hranu i vodu, avanturiste poput sebe, koji su prelazili na desetine i stotine kilometara dnevno, i lokalno stanovništvo, koje joj je nudilo smeštaj ili pomagalo da bolje upozna grad u kome se u tom trenutku nalazi.
Pet meseci i 11.597 kilometara kasnije pustolovina je završena
Kao što je i planirala na samom početku putovanja, Ana je posetila nekoliko gradova sa zadivljujućom istorijom: Stavropolj, Volgograd, Saratov, Čeljabinsk, Irkutsk i mnoge druge. U nekima bi samo prenoćila u nekom od bajkerskih kampova lokalnih moto-klubova, dok je u Irkutsku, koji se nalazi nadomak Bajkalskog jezera, proslavila i svoj 25. rođendan.
Nakon ravno pet meseci, 11. oktobra, Ana je svoju pustolovinu završila ispred Olimpijskog parka u Sočiju, na samoj obali Crnog mora, a kada je stigla i pogledala na aplikaciju koju je uključila na samom početku avanture, imala je šta i da vidi - na ekranu se prikazala brojka od 11.597 hiljada kilometara!