Ranije se karijerni rast unutar jednog preduzeća smatrao normom, a za onoga ko ne napreduje se mislilo da nema dovoljno znanja, sposobnosti i iskustva. Danas se situacija drastično promenila, a mladi, svesni odgovornosti koje rukovodeće pozicije nose, ali i finansijskih uslova koji su tek za nijansu bolji od trenutne pozicije, ne žele da napreduju i prelaze u menadžment.
Puno stresa, nedovoljno novca
Pripadnici generacije Zed i nešto stariji milenijalci, su verovatno prve generacije zaposlenih koje su promenile pogled na rukovodeće pozicije, premda su za njih one krajnje nezanimljive, pa čak i nepoželjne. Razlog za ovo je prevelika odgovornost, ali i nedovoljni budžeti pozicija, odnosno premale zarade.
Opšte je poznato da su menadžerske pozicije veoma izazovne: one zahtevaju idealnu proporciju profesionalnih znanja i "mekih" veština (soft skills), a uz to i odličnu organizaciju bez koje tim nikako ne bi mogao da funkcioniše. Ovakvo "žongliranje" između potreba biznisa i zaposlenih na podređenim funkcijama neminovno nosi i ogromne količine stresa. Taj stres mlađim generacijama i jeste problem, budući da one teže ka što stabilnijem i mirnijem radnom okruženju.
Jedno su želje, drugo su mogućnosti
Menadžeri se neretko nalaze u procepu između želja vlasnika ili direktora kompanija i realnih mogućnosti svoga tima, pa se kao posledica javlja i učestalo ostajanje nakon radnog vremena, preopterećenost radnim zadacima koja sa sobom "vuče" i burnaut, kao i potpuno odsustvo balansa između privatnog i poslovnog života.
Međutim, ovakvu poziciju je top-menadžmentu veoma teško objasniti, a mladi su itekako svesni toga - otud se u poslovnom svetu i pojavila praksa odbijanja menadžerskih pozicija zarad sopstvenog mira. Da, uz poziciju se možda dobija i službeni automobil ili mogućnost odlaska na službena putovanja u druge zemlje, ali - da li je to vredno svog opterećenja i stresa? Milenijalci i zumeri smatraju da ne.