Istorija Mariinskog teatra datira još iz 1783. godine, kada je imperatorka Katarina Velika izdala naređenje da se formira komisija za upravljanje predstavama i muzikom i sagradi Veliki Kameni teatar, koji je bio preteča današnjeg Mariinskog. Imperatorka je stremila ka tome da se za prestiž i glamur njene imperije čuje po celoj Evropi, a premda su umetnost i kultura oduvek bili najbolji "ambasadori" razvoja jedne zemlje, teatar je bio sasvim logično rešenje.
"Ruski teatar ne treba da bude samo za komedije i tragedije, već i za opere", napisala je Katarina Velika u svojoj naredbi.
Od maestralnog hrama umetnosti do zgarišta
Veliki Kameni teatar se gradio po projektu renomiranog italijanskog arhitekte Antonia Rinaldija, a njegovo svečano otvaranje 5. oktobra 1783. godine je privuklo puno pažnje. Okružena, ne toliko visokim građevinama, ova monumentalna zgrada je brzo postala jedan od najprepoznatljivijih simbola Sankt Peterburga, a njen enterijer i dekoracije nešto o čemu se pričalo mesecima.
Početkom 19. veka, Veliki Kameni teatar je bio restauriran, a zgrada je postala još upadljivija jer su tik do glavnog ulaza sagradili i portu sa fontanom u prepoznatljivom klasičnom stilu. Nažalost, već 1811. godine zgradu pozorišta je zahvatio strašan požar, koji je za samo dva dana maestralni hram umetnosti pretvorio u zgarište. Tako je Veliki Teatar i stajao narednih 7 godina, ruiniran i tragično pust.
"Drugi život" je pozorištu udahnuo francuski arhitekta
Drugu šansu velelepnom pozorištu je dao arhitekta Antoan Modjui, a scena restauriranog Velikog Kamenog teatra je nakon toga ponovo postala epicentar kulturnih dešavanja Sankt Peterburga. Sa njegovih "dasaka koje život znače" su se još tada u svet umetnosti otisnule mnoge svetske zvezde. Međutim, samo par decenija kasnije, istorija se ponovila: pozorište je ponovo zahvatio požar i zgrada je još jednom sravnjana sa zemljom. Srećom, žrtava nije bilo, ali je deo prošlosti zauvek izgubljen.
Ovoga puta, restauracija je započeta odmah nakon tragičnog događaja, a sve pod "dirigentskom palicom" arhitekte Alberta Kavosa, koji je bio veliki poštovalac pozorišta. Želeći da kroz svoj rad oda počast i imperatorki Mariji Aleksandrovnoj, supruzi Aleksandra II, koja je važila za pokroviteljku umetnosti, on je novo pozorište nazvao po njoj - Mariinski teatar.
Nasleđe Romanovih, nimfe i zvono sa jednog od hramova
Mariinski teatar je utemeljio tradiciju ruske baletske i operske kulture koja se brižno neguje već skoro dva i po veka. Osim toga, u zdanju se mogu pronaći i brojni istorijski artefakti koji su se u dinastiji Romanov prenosili sa kolena na koleno. Jedan od njih je i luster neverovatnih gabarita koji se danas nalazi u samom centru pozorišne sale: težak dve i po tone i napravljen od 23.000 kristala i 210 lampi, ovaj gigant je i sam po sebi umetničko delo.
I plafon Mariinskog teatra je umetnost svoje vrste: na njemu su prikazane nimfe i amori koji su okruženi portretima 12 velikih ruskih pisaca, koji su tu kao podsetnik da je izvorno Mariinski teatar bio namenjen i za operske i dramatuške postavke.
U zdanju pozorište se nalazi i zvono staro puna dva veka koje se koristi u izvođenju opera "Hovanščina" i "Boris Godunov". Prema legendi, ono je bilo skinuto sa jednog od peterburških hramova, a po početka svoje "pozorišne karijere" je nekoliko decenija proveo na dnu obližnjeg kanala.