Lišće ima specifičnu boju zahvaljujući molekulima koji se zovu pigmenti, a pigment koji im daje zelenu boju je hlorofil. Osim što ih čini zelenim, hlorofil pomaže biljkama da upijaju sunčevu svetlost i da se "hrane", tako da se najveće količine ovog pigmenta proizvode tokom proleća i leta, kada je sunčano.
Kada dođe jesen i oblačno, hladno vreme, neke biljke prestanu da proizvode hlorofil i ragrađuju ga u male molekule. Tada zelena boja počinje da bledi i pojavljuju se prethodno "skrivene" nijanse žute, narandžaste i crvene.
Žute i narandžaste nijanse koje se nalaze ispod zelenih pigmenata se zovu ksantofili i karotenoidi (koji se nalazi u naradžastoj hrani, kao što je šargarepa), dok neko drveće može poprimiti i intenzivne crvene i ljubičaste nijanse. Ova boja se dobija iz sekundarnih pigmenata zvanih antocijani.
Zašto se boja menja pre nego što lišće opadne sa grane
Drveću je potrebna velika količina energije da proizvede hlorofil, tako da ga ove molekule usitnjavaju i "čuvaju" za sledeći krug rasta, dok listovi koji više nemaju hlorofil u sebi opadaju. Na ovaj način će biljke iskoristiti "zapečaćene", rezervne zalihe hlorofila kada se toplota i svetlost vrate tokom toplijih sezona. Drugim rečima, drveće nastavlja da "radi" čak i kada je razgolićeno, jer štedi izvore energije i molekula koji su potrebni za obavljanje novih životnih procesa.
Osim što je ovaj ciklus fascinantan sa biološke i estetske strane, dobrar je i za životnu sredinu. Lišće koje opada doprinosi ekosistemu u šumama - iako je opalo sa drveta, u sebi još uvek mogu da zadrže određene hranljive materije za organizme koji žive u šumi i koriste ih kao izvor energije.
Količina i brzina opadanja lišća zavisi od vrste drveta i geografske lokacije, to jest klime u kojoj se nalazi. Ako je mesto hladnije i suvo, bez previše intenzivne sunčeve svetlosti, veća je mogućnost da će boje brzo postati bogate i jarke.