Magazin
Dečiji psiholog za RT Balkan: Da li je bezbedno da vodimo decu da gledaju horor filmove
Možda vas je dete nedavno zamolilo da ga odvedete u bioskop da pogleda film "Pet noći kod Fredija", koji je napravljen po uzoru na horor igricu istog naziva. Ovaj horor, kao i mnogi drugi, popularan je među mlađim generacijama, tako da roditelji lako mogu upasti u sledeću dilemu: Da li je bezbedno da svoje dete vodim da gleda strašan sadržaj? Specijalista školske psihologije Biljana Lajović za RT Balkan objašnjava da takvo iskustvo zapravo može biti korisno, ali uz određene uslove.
Na desetine horor igrica i filmova, kreiranih u proteklih nekoliko godina, su puni nasilja, čudovišta, duhova, a uglavnom su najpopularniji među maloletnicima, bez obzira na starosna ograničenja.
Kada je određena franšiza popularna među vršnjacima našeg deteta, teško nam je da mu odbijemo da učestvuje u trendu, čak i kada je u pitanju nasilan ili strašan sadržaj. S jedne strane, osećamo obavezu da svoje dete zaštitimo, ali u isto vreme, ne želimo da mu uskraćujemo razonodu i prirodnu radoznalost. Mnogim roditeljima je teško da procene kako da donesu ispravnu odluku, ali dečiji psiholog Biljana Lajović smatra da ne bi trebalo da verujemo da je izlaganje strašnom sadržaju isključivo negativna stvar.
"Horor filmovi služe za rasplašivanje, zato što u nekoj relativno sigurnoj situaciji gledamo nešto čega se plašimo, ali smo sigurni i bezbedni," objašnjava Biljana. "Međutim, kada su u pitanju deca, to nije preporučljivo za sve, već često zavisi od toga kakvo je dete, da li ima ili nema određene strahove, kolikog su intenziteta... Na primer, dete koje se mnogo plaši mraka ne treba nasilno da uvodite u mračnu situaciju da biste ga rasplašili."
Zabrana - NE, objašnjenje - DA
Psiholog objašnjava da je priprema pred horor sadržaj izuzetno važna, jer roditelj ima obavezu da detetu objasni šta će da vidi, da to nije stvarno, već da je snimljeno, da su u pitanju filmski efekti... Isti razgovor je neophodno ponoviti i nakon završetka filma.
"Ja sam ozbiljan protivnik zabranjivanja, ne računajući one koje detetu čuvaju život. Mislim da je uvek važno da se detetu predoči šta će da gleda. Takođe, ako se dete stvarno uplaši, roditelj ne bi trebalo da kaže nešto poput: "Hteo si da ideš na ovaj film, sada moraš da ga gledaš do kraja,"... Ako vidimo da je dete uznemireno, treba da izađemo iz bioskopa, da sednemo negde gde je svetlo, gde se ništa ne dešava, da bi se dete smirilo."
Iako zabrana bez obrazloženja nije odgovor, važno je uzeti u obzir godine deteta, jer strašan sadržaj ne može biti prikladan za sve uzraste, ali kontekst može biti presudan. "Kao primer možete uzeti i bajke: iako nisu poptuna strava i užas, u njima se dešavaju ružne stvari, ali je važna suština i način na koji se to završi, jer je u bajkama je uvek srećan kraj," kaže psiholog Biljana Lajović. Drugim rečima, ako se kraj strašnog filma može obrazložiti detetu, tako da se oseća bezbedno, onda postoji vrlo mala šansa da će na njega ostaviti negativan trag.
Stariji od poverenja moraju biti prisutni
Pored razgovora o sadržaju, postoji jedan deo u kome "plašenje" u sigurnom okruženju ima potpuno drugu težinu, nego kada se mališani nasamo suočavaju sa horor sadržajem, smatra psiholog. Kada je dete u prisustvu odrasle osobe kojoj veruje, izlaganje strašnim prizorima može biti od koristi.
"Uvek ima dece, kao i odraslih, koji vole tu vrstu filmova. Kada idu da ih gledaju sa odraslom osobom koja im je bliska, s kojom se osećaju zaštićeno, veoma su male šanse da to napravi ozbiljne posledice. Trebalo bi nešto baš ozbiljno da se desi da bi se dete strašno uplašilo, ali čak i tada možete samo da izađete iz bioskopa," dodaje naša sagovornica.
"Nije dobro da deca sama gledaju i prate takve sadržaje, bolji je efekat rasplašivanja kada su sa odraslima, pogotovo ako dete i insistira. Ipak, ako je dete veoma malo (oko sedam godina), nisam saglasna gleda nešto što je previše strašno, jer može da se desi da dobije noćne more i onda nastaje problem. Međutim, dete koje je peti ili šesti razred može lakše da shvati razliku između filma, to jest veštačkih stvari i nečega što je stvarno u životu," zaključila je Biljana.
Dakle, nije potrebno uvoditi stroge zabrane, kako deca ne bi pokušala sama da "istražuju", već razgovarati sa njima i proceniti da li razumeju koju vrstu sadržaja žele da gledaju. Najvažnije je da se dete oseća sigurno dok to iskustvo proživljava sa nama, kao i da nam veruje da ćemo poštovati njegove granice i osećanja ako počne da oseća strah.
